Provalio sam foru. Ima jedno brdo, tamo podaleko. I crknem dok se popnem. Jeste, lep je pogled i priroda je divna i tamo sam sam. Ali ne idem ja tamo zato što volim. Nego po kazni. Čim uhvatim sebe kako mračim, ja odvučem sebe za uvo pred ogledalo. Šta je to? A, je l’ to? Jeste. Dobro. Marš na brdo. I dok zapertlavam patike sve psujem sebe u sebi. ‘Ti mater glupu, što si o tome razmišljao? Nisi mog’o da se držiš onoga što si sebi obećao, a? Idi sad na brdo, kad si idiot. I odem na brdo. Crknem. I tamo shvatim da sam zaboravio cigare. Ha! Nećeš ni da pušiš, ko te jebe kad mozak nemaš! I čučim na brdu. Lepo je. Ali ne volim ja to. I posle siđem. Pa za uvo, pa pred ogledalo. ‘Ćeš sad da budeš dobar? A? Klimam glavom. ‘Oćeš nego šta! Nećeš više da mračiš? Nećeš, pametno. Evo ti cigara, care. Sedi zapali.
Šta je? A kako ti tretiraš budalu u sebi? Staviš joj pampers i pustiš je da baulja i da se zavlači gde hoće? Nema te budale koja reaguje na lajt vaspitne metode. Na lanac, more! Pa lanac u ruke, pa u šetnju. Ne da se istrči i olakša usput pseto glupavo, nego da iznoji budalaštinu.
Da mu kukanje isparava iz svake pore, dok mu jezik visi do pupka.
Šta, ti nemaš budalu u sebi? Ja se izvinjavam. Mislio sam da pričam sa gazdom. Nisam znao da je budala kod tebe preuzela komande, gospodine slepče. Jesi slepac. Imaš besnog kera na lancu, a tripuješ da ti je pas vodič. Saplićeš se dok te cima, ruku da ti otkine, a ti držiš šešir da ti ne odleti sa glave. Jer šešir definiše gospodina u tebi. A ta budala ispod šešira definiše slepca.
Si ti bre, care, muškarac, ili šta? Šta mi sad potežeš civilizovanost? Šta je civilizovano u tome da puštaš svoje slabosti da upravljaju tvojim odlukama i tvojim životom? Kad si se poslednji put osećao kao muško? Ono, jak, slobodan, moćan? Imaš neko zen brdo uz koje meditiraš po pola sata dnevno, a? Fino. Pročistio si svoje misli, kažeš? Uuu, jeee! Povezao se sa svojim srcem? Evo suza mi ide, majke mi one moje što me više ne prepoznaje, jer je na svoje večno blaženstvo upoznala Alchajmera!
I šta kažeš, šta radi taj zen? Omogućava ti da stalno boraviš na tom brdu i posmatraš svet sa visine dok ptičice cvrkuću i kenjuckaju odozgo? Kul!
Pa jeste, lepo je na brdu. Upijaš energiju prirode, a krpelji upijaju krv iz tvoje meditirajuće bulje. Da, da, vidiš, to je energetski protok, kontam. Primanje i davanje. Ma skroz ja razumem taj koncept. ‘Ćeš cigaru, care?
Ne pušiš? E sad se ja nešto mislim, a malo posle ću da se odvučem za uvo do ogledala, da proverim šta se ja to mislim… Al’ moram da te pitam.
‘Si jeb’o ti nešto skoro?
Izvor fotografija: pinterest.com
Aleksina Đorđević
