Karl Čembrlejn, koji nikada nije patio od “sindroma veličine” kaže: “Hvala bogu što su ovakvi rezultati. Nikada nisam želeo da budem poseban. U stvari, kakav god penis da imamo on je u isto vreme poseban i normalan. Možda zvučim malo kontradiktorno, ali tako ja gledam na to”.
Kristin Adams je podelila korisno zapažanje iz ženske perspektive: “Večito ta opsesija sa dužinom pesnisa! Mislim da je mnogo bolje da slavimo različitost nego prosek – u bilo čemu, pa i kada su u pitanju istraživanja o prosečnoj dužini muškog polnog organa”.
Moramo se zapitati zašto toliko ljudi na planeti teži tome da bude “normalno“. Ta neprestana potraga za “prosečnim” nas zapravo sprečava da prihvatimo neke naše posebnosti. Sprečava nas da volimo sami sebe, a po logici stvari, samim tim nas sprečava i da volimo druge. Poenta u tome da gajimo individualnost, odnosno nešto zbog čega smo jedinstveni. Kad već ne možemo svi biti veliki umetnici ili uspešni sportisti, zašto ne bismo slavili bilo kakvu vrstu posebnosti, pa makar to bio kriv nos, veliki stomak ilina kraju krajeva- mali penis.
