Starenje muškaraca je tema koja se automatski povezuje sa krizom srednjih godina i svim stereotipima koji uz nju idu. U odnosu na pitanje starenja žena, kojima se „priznaju“ hormonske i druge promene koje donosi menopauza, starenje muškaraca još uvek nije prepoznato i ne razmatra se na pravi način.
Ali, starenje je stvarnost sa kojom se svi teško suočavamo, životna faza u kojoj preispitujemo sve što jesmo (gde smo bili, šta smo radili, šta smo postigli) i sumnjamo u mogućnost da još nešto budemo i ostvarimo. U tom smislu, stereotipna muška kriza srednjih godina, sasvim je razumljiva – ona predstavlja „otimanje“ od starenja i nemoći, otkrivanje i manifestaciju moći da (još uvek) učinimo nešto sa svojim životom.
Međutim, osim suprotstavljanja starenju, prisutno je i ogorčenje, osećaj poraženosti i frustracije, čak i kad je život dobar i stabilan. Situirani muškarci, fizički zdravi, ne dočekuju starenje ništa bolje i spremnije, nego drugi, naročito ako su imali važnu i aktivnu ulogu u kolektivu i društvu. Gubitak te uloge – te pozicije moći – veoma je težak. Oni posmatraju kako se njihova važnost smanjuje i gubi i osećaju se kao da na dalje mogu samo čekati kraj.
Konstatacije kao što su „nema svrhe“, „više nisam ono što sam bio“ i „dalje može da bude samo još gore“ često se mogu čuti od muškaraca za koje verujemo da su ostvareni, da su postigli sve što su hteli i da bi trebalo da budu zadovoljni svojim životom.
Muškarci se ohrabruju, a verovatno su i genetski predisponirani, da se fokusiraju na spoljašnja postignuća, u mnogo oblika – oblikovanje tela u teretani, bavljenje sportom, osvajanje titula, poslovna i finansijska dostignuća. Novac, popularnost i moć, makar na lokalnom nivou, u svojoj široj ili užoj društvenoj zajednici (odboru, udruženju, kolektivu, porodici) predstavljaju validne ciljeve i postignuća i to je u redu. Svetu je potrebna takva ambicija, jer podstiče napredovanje vrste, ali ona dolazi „u paketu“ sa specifičnim problemima kao, uostalom, i svaka druga vrsta stremljenja i težnje.
Pročitajte i ovo: Poznatim ličnostima je mentalna stabilnost prioritet – i vama bi trebalo da bude
Specifični problemi vezani za spoljašnja postignuća i validaciju, odnose se na nedostatak ravnoteže sa unutrašnjim rastom i razvojem. Mnogi muškarci raspolažu obiljem podataka i saznanja o istoriji, politici, fudbalu, automobilima, bez imalo saznanja o sopstvenim psihološkim i emocionalnim procesima, bez ideje da sebe posmatraju, da preispituju i menjaju svoja uverenja i stavove. Mnogi muškarci znaju sve o instalacijama, njihovoj povezanosti i tokovima, ali ne znaju ništa o nervnom, digestivnom ili krvnom sistemu u svom organizmu.
Mlađi muškarci su takođe prilično udaljeni od svog unutrašnjeg sveta, a starenje ne rezultira automatskim približavanjem sebi, razvojem i mudrošću. Možda lakše komuniciraju o svojim osećanjima i manje su zatvoreni, ali mnogi savremeni muškarci i dalje – bilo zbog pritiska da se obezbedi porodica, ili samo zbog odsustva odgovarajućih uzora – ne obavljaju naporan rad na unutrašnjem istraživanju.
Muškarcima je teško da preusmere pažnju sa spoljašnjosti na unutrašnji svet – ne postoje jasni putokazi, ne postoji društveni zahtev, očekivanja i validacija. Rad na sebi mogu doživeti kao gubljenje vremena, kao „žensku igru“ u kojoj ne žele da učestvuju, a odlazak kod terapeuta mogu shvatiti kao ozbiljno priznanje nemoći i slabosti, za kojim ne postoji opravdana potreba. Materijalne vrednosti su jasne – novac, status, imovina. Ali unutrašnje su nejasne i neshvatljive – na koji način neka samospoznaja može vredeti kao novi auto (ako računate novac koji ćete tokom nekog perioda, možda čak nekoliko godina, ulagati u terapiju)? Izjednačavanje unutrašnjih i spoljašnjih vrednosti i postizanju balansa, može biti nemoguća misija. A onda nastupa starenje i sve materijalno pokazuje svoju trošnost i prolaznost i čovek se pita „čemu sve to“ i oseća da je uzalud živeo, jer sve što je stekao, nekako gubi vrednost i važnost.
Jedan od najmudrijih ljudi na svetu, švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung (osnivač analitičke psihologije), rekao je da čovek prvu polovinu svog života provodi gradeći svoj spoljašnji svet, a drugu polovinu treba da provede razvijajući svoj unutrašnji svet. I ovo je jednostavan recept za svesno i smireno starenje, samo nije jednostavno započeti sa njegovom primenom.
Bez bogatog unutrašnjeg sveta i bez produbljivanja njegovog istraživanja, kada spoljašnji svet počne da gubi sjaj i privlačnost (ili da mi gubimo sposobnost da ga istražujemo), upadamo u kliše i odslikavamo sve stereotipe krize srednjih godina – postajemo večiti dečaci sa sindromom Petra Pana, koji pokušavaju da žive na staroj slavi i uglavnom prave budale od sebe.
Ako možemo uspešno da se krećemo od spoljašnjeg ka unutrašnjem i da u srednjim godinama započnemo tu tranziciju, starenje će nam doneti mnoge prilike za otkrivanje i osvajanje novih teritorija, bogatijih od svega što smo do sada otkrili. Fizičko usporavanje i gubljenje moći ne ograničava vaš unutrašnji prostor, koji možete istraživati i otkrivati do kraja života, a to istraživanje donosi sve odgovore na gorka pitanja „čemu sve to“ i „u čemu je poenta“.
Pročitajte i ovo: Izveštaj sa terapije – uvidi koji prave razliku
Naslovna fotografija: pexels.com
Đorđe Đoković
