Taman sam prestao da gledam TV zbog mentalne higijene, kad ono Fejsbuk. Mislim, nisam ja hteo da poboljšam mentalnu higijenu, kao samo pozitivne misli, mantranje, čakranje i te fore, to je za devojčice. Samo sam osetio da mi je siva masa požutela od ispiranja, pa sam hteo da je malo uvaljam u obično blato realnog života. Moja baba je govorila da prljavština jača imunitet. Stvara koru oko tela i ne da virusima i bakterijama da uđu.
I ne da duši da izađe. Ali to je već onaj veštičji deo koji me nije mnogo zanimao, kad baba mrndža nadamnom, umače prst u pepeo i crta mi neke znake po čelu, koje gori od temperature. I to samo kad ćale nije kod kuće.
Bio sam prilično otporno dete, ali i dovoljno puta bolestan, da zapamtim kako je babina vradžbina pomagala, a kad keva ne bi uspela da je prošvercuje, onda injekcije. Kanda su i one pomagale. Šta znam. Sad pričaju kako nikako injekcije, nego samo prirodno, čajevi, obloge, preznojavanja, inhaliranja, grgoljenja i masiranja, da pomognu organizmu da se sam izbori.
Sad kad pogledam, sve je to ispiranje mozga, na ovaj ili onaj način. Zaokupljanje pažnje detaljima, da se ne bi uočilo ono što je bitno. Izgleda da mozak mora da se zamajava, da bi stvari koje ne može da skonta radile svoje, bez njegovog lošeg uticaja. Ispran je dobar, koliko i okoreo u sopstvenom đubretu, ako ga upotrebljavate samo za poslove mozga. Za razmišljanje. Pošto mozak ne zna čemu da veruje, ostaje mu jedino da zaključuje putem sticanja iskustva probanjem.
I tako sam postao sumnjičav u odnosu na svaku gotovu poruku, serviranu kao zabrinjavajuću vest ili totalnu paniku, osim ako ne preduzmemo odmah…pa sledi dobra vest. I isključio TV trajno, jer su mi vesti i reklame jednako tanjile moždanu masu i ispravljale vijuge.
Ali pošto ne može bez ičeg, tojest, čovek mora da ima prozor u svet i naravno, tu je internet, vesti su me pronašle na raznim linkovima koje su moji FB prijatelji kačili i koje sam otvarao čak i ako su imali idiotski naslov, zato što su ih kačili provereno kul FB likovi.
Pa sam tako saznao da ću umreti ako ne prestanem da hrčem. I isto da ću umreti ako ne prestanem da pušim.
Bokte! Jeste me to potreslo! Ali ne to što ću umreti ako ne prestanem da hrčem i purnjam, nego ono drugo. Šta ako prestanem? Onda nikada neću umreti? Zastrašujuća pomisao.
Zamislite samo. Ovo što sada imate i što nazivate svojim životom, još pedeset godina. Pa još pedeset. Pa još pedeset. Pa sto. Dvesta. Petsto. Hiljadu. Možete li uopšte da pokušate da zamislite sebe u tri hiljaditoj godini? Za svega deset vekova, koji će se obrnuti oko Sunca dok si rek’o crna rupa, sa gledišta Kosmosa i crnih rupa?
Očigledno sam počeo da zloupotrebljavam mozak, od kad sam rešio da ga više ne ispiram. Ali rešio sam i da baš volim da hrčem. I da pušim. I ne pada mi na pamet da prestanem.
Boban Boban
