Odrastati kao dečak i postati muškarac, mnogo je teže, nego odrastati kao devojčica i postati žena. Iako su žene kompleksnije, a zahtevi ženstvenosti s jedne strane mnogo površniji (dobar izgled, kozmetika, moda, domaćičke vrline) a sa druge mnogo odgovornije (produženje ljudske vrste) mi se lakše pronalazimo u ženskim ulogama (jer su brojne) i lakše se sa njima identifikujemo. Lakše, u smislu, jednostavnije, prirodnije.
Muškarcima identifikacija sa muževnošću postavlja drugačije zahteve i izazove. Grublje i brutalnije. Dečaci se tuku i surovi su prema slabostima svojih drugova. Nežno i osećajno dete koje majka poznaje, mora da prestane da traži utehu u njenom zagrljaju, da nauči da uzvraća udarce i da se nosi sa ismevanjem i prozivanjem. Da otvrdne, očvrsne, ogrubi. Sve to mu je neophodno da bi se osećao kao muško, a onda, kad počne da se petlja sa ženama, shvati da se od njega traži i ono što je s mukom prevazišao, potisnuo, odbacio – da bude ranjiv, nežan, emotivno komunikativan, da se ne brani i ne napada, da se otvori za ljubav.
