“Preko brda, preko brega i debelog snega, jure neke čudne sanke, srebrne i tanke…Deda Mraze, Deda Mraze ne skreći sa staze, ne oklevaj ne dremaj već poklone spremaj… Deda Mraz nam stiže na veselje“. Ovo su stihovi o Deda Mrazu koje pevamo kada smo mali i dok bez obzira na pol verujemo da je gojazni deda sposoban da se provuče kroz odžak i ispod jeleke ostavi poklone ukoliko smo bili dobri. Čim odrastemo i shvatimo da decu ne donose rode, sa ovim stihovima se sprdamo recitujući: “Pršti, pršti bela staza eno je u Deda Mraza“.
Kraj godine i praznična euforija su nezamislivi bez gojaznog starijeg muškarca sa dugom sedom bradom, gustim obrvama i brkovima u crvenom odelu koje je ukrašeno belim krznom. Iako se ne pitamo gde je bio i šta je radio prethodnih jedanaest meseci, njegovo pojavljivanje na poštanskim markama, u novinama, na bilbordima i televiziji nas nimalo ne iznenađuje. Naprotiv, Deda Mraz nas podseća da je došlo vreme odbrojavanja do Nove godine, podseća da je došlo vreme kada dobijamo i dajemo poklone, a niko, čak i oni najstariji, koji tvrde da im je duša u nosu, nisu imuni na prazničnu magiju.
Etnolozi i istočari umetnosti se godinama unazad trude da lik Deda Mraza predstave na ozbiljniji način objašnjavajući nam da ovaj kulturološki fenomen savremenog društva svoje uporište ima u hrišćanstvu. Ono što je u zapadnoj Evropi i Americi Deda Mraz, u našoj tradiciji je Božić Bata, ipak oba ova “lika” nastala su zahvaljujući liku i delu svetog Nikole. Sveti Nikola se rodio u maloazijskoj oblasti Likiji u gradu Patari oko 270. godine. Njegovi roditelji, otac Teofan i majka Nona dugo nisu imali dece, pa su od Boga izmolili jednog dečaka. Na krštenju je dobio ime Nikolaj, što u prevodu znači “pobeditelj naroda”. Duhovnom životu podučavao ga je stric Nikolaj, episkop Patarski, a zajedno su se zamonašili u manastiru “Novi Sion”. Nakon smrti svojih roditelja, prodao je celo imanje a novac je poklonio siromašnima. Kratko vreme je bio i sveštenik u svom rodnom gradu. Odlikovao se milosrđem, ali kako je bio veoma skroman, samovao je i odlučio da tako dočeka smrt. Hrišćani veruju da mu se potom javio glas Gospodnji i rekao mu: “Nikolaje, pođi u narod na podvig ako želiš biti od mene ovenčan”. Tada je napustio pustinjački život i otišao u narod. Izabran je za arhiepiskopa grada Mira u Likiji, koja je danas oblast Turske. Tokom vladavine careva Dioklecijana i Maksimijana u vreme gonjenja i mučenja hrišćana bio je zatvoren u tamnicu, ali ni tu nije prestajao da propoveda i širi hrišćanstvo. Ljudi su ga još za vreme njegovog života smatrali svetiteljem. Prizivali su ga u pomoć pri bolestima, nekoj nesreći ili pukoj nemoći. Hrišćanska legenda propoveda da se on svima odazivao i da je svima pomagao, a da je iz njegovog lica sijala svetlost. U starosti se razboleo i preminuo 6. decembra 343. godine. Rimo-katolička crkva Svetog Nikolu slavi tog dana, što je ustvari 19. decembar po novom kalendaru.
Sveti Nikola je zaštitnik moreplovaca, ribara, brodova i plovidbe. Pored toga on je zaštitnik mnogih gradova i luka, posebno u Grčkoj i Italiji. U grčkom folkloru sveti Nikola se opisuje kao “Gospodar mora”. U modernoj Grčkoj i Srbiji on je jedan od najpoštovanijih svetitelja. Takođe je zaštitnik cele Grčke. Praznik svetog Nikole ima danas veliki komercijalni značaj, naročito u zemljama zapadne Evrope. Pošto je taj praznik vezan za darivanje, došlo je do njegove velike komercijalizacije, pa se pred taj dan masovno kupuju pokloni. Veruje se da je takav komercijalni uticaj posledica ultra-potrošačke kulture, koja je trend u SAD-u.
Što se tiče kulta poklanjanja postoji nekoliko priča. Napoznatija i ona u koju se najviše veruje vezana je naravno za “preteču” Deda Mraza, svetog Nikolu. Čuvši da je jedan čovek rešio da trguje sa lepotom svojih ćerki kako bi im obezbedio dobar miraz sveti Nikola mu je kroz prozor ubacio vreću punu zlata.U zapadnim kulturama se veruje da donosi poklone na Badnje veče ili Božić. Deda Mraz je izmišljen lik, vremenom se veoma lako prilagodio drugim običajima, religijama, kulturama i narodima. Njegovo nasmejano lice, crveno od vetra, i prepoznatljiv uzvik “ho,ho,ho…” podjednako vole narodi istoka i zapada.
U početku su Sveti Nikola i Deda Mraz bili izjednačeni po svojoj važnosti i verovanju u njih. Ipak u dvadesetom veku dolazi do razdvajanja ova dve ličnosti. Deda Mraz se smatra čistim oblikom sekularne religioznosti vezane za novogodišnje praznike. Kao simbol “svačijeg” deke koji donosi poklone po želji zanimljiv je i prihvatljiv za decu celog sveta. Dnevni list Njujork tajms objavio je 27.novembra 1927.godine da se “standardizovana verzija Deda Mraza pojavila u Njujorku…Visina, težina, stas su, gotovo u detalj, standardizovani, kao što je i njegovo crveno odelo, kapa i bela brada…Vreća puna igračaka, rumeni obrazi i crven nos, guste obrve, veseo smeh i veliki stomak takođe su obavezni za celokupnu njegovu sliku. Stavljanjem Deda Mraza u reklame, Koka-Kola se direktno obraćala deci i na taj način, za sva vremena dovela ovo piće u vezu sa zabavom i veseljem”. Zbog svega ovoga katoličke crkve širom Evrope su zabranile spominjanje Deda Mraza u širim verničkim krugovima, odbacujući ga kao običaj svojstven hrišćanstvu.
Posao Deda Mraza je lep iako nije ni malo lak. Njegov jedini cilj je da usrećuje i to mu uspešno polazi za rukom. On radi u teškim uslovima, po snegu, ledu i na velikoj hladnoći, a pomoćnici su mu irvasi koji vuku njegove sanke pune poklona. Pored njih veruje se da sve dečije narudžbine do Deda Mraza stižu podsredstvom patuljaka koji te poklone i pakuju. Njegov posao traje mesec dana, gde je tokom proleća, leta i jeseni svi se pitaju ali niko ne zna. Na internetu postoji podatak da Deda Mraz ima 99 godina i da ne stari. Koliko je poznato još uvek je solo, nema bračnu ni vanbračnu partnerku, a ni devojku. Iako je star on je na neki način čuvar tajne večnosti i neprolaznosti, a ova dva pitanja su opterećenje savremenog sveta. Širi dobro raspoloženje i važi za osobu koja se stalno zabavlja. Deda Mraz je poliglota jer komunicira širom sveta sa decom svih rasa i nacija.
Važno je napomenuti da je pokušaj da se stvori ženska verzija Deda Mraza u samom startu propala. Ali uspeha su imale i danas imaju samo, za žene banalne, verzije ženskog crveno-belog kostima koje se najčešće koriste tokom tematskih striptiz nastupa. Kako bi se reklo u onoj reklami za pivo: “I nevaljali dečaci imaju pravo na poklon!”. Šta to poklanja ženski, mlad, negovan, fit “Deda Mraz” znaju samo najbezobrazniji dečaci.
Možda izgled Deda Mraz fizički ne odgovora današnjem trendu ali on uspešno ide u korak sa vremenom i prati tehnološke napretke. Na internetu postoji mnogo sajtova i stranica koje su mu posvećene, a svoj profil ima i na popularnom Fejsbuku na kome i prima pisma koja sadrže želje i opise poklona. Da verovanje da ne postoji ne pije vodu dokazuje izjava malog dečaka koji na pitanje “Ko je jači Deda Mraz ili Supermen?”, siguran odgovara rečima: “Pa, Deda Mraz! Supermen ne postoji”.
Pročitajte i ovo:
Nova godina i zanimljivosti o njoj
Luka Pešić
