Ono što govorimo ljudima, proizilazi iz naše sposobnosti slušanja i hvatanja signala koje sagovornici šalju, koji često mnogo jasnije određuju komunikaciju, nego ono što se iskazuje rečima. Reči mogu da budu pogrešno odabrane, pogrešno shvaćene, pogrešno interpretirane, ali ipak, one nepogrešivo govore o nama samima – o našoj sposobnosti empatije, shvatanja i interpretacije. Ako u razgovoru mislimo na ono što ćemo sledeće reći i uporno nastojimo da izgovorimo sve što smo smislili, onda nećemo dobro komunicirati sa ljudima. Za interakciju bez mnogo promašaja, potrebno je da sagovorniku poklonimo svu pažnju, a to je ono što emotivno inteligentni čine. Oni znaju zašto ove fraze upućuju sagovorniku negativne poruke.
Kao što sam rekao
Kad u obraćanju koristite ovu poštapalicu, znači da se u sebi preslišavate, da imate spremno izlaganje i da ne pratite tok razgovora. Zvuči arogantno i kao da pokušavate da nametnete sopstveno mišljenje, a to znači da sa vama ne vredi razgovarati.
Ti uvek/nikad…
Čim počnete rečenicu sa “ti” sledi neka optužba. Ti si ovakav i onakav. Ti nikad ne radiš ovo, a uvek radiš ono… Još da lupite čekićem i osudite sagovornika na dve godine zatvora i da zaokružite emotivnu poruku, koja je u suštini poruka besa i bespomoćnosti. Mnogo je bolje reći “moram da primetim da često reaguješ ovako, ili radiš na ovaj način, a meni to smeta, jer…” Radi se o tome kako se vi osećate zbog nečega što neko radi, a saopštavanje osećanja poziva na dijalog i kompromis, dok optužba poziva na odbranu u pokušaju da se izbegne kazna.
