Impulsivni su ponekad prosto kolerici, koji nemaju strpljenja, ne umeju da prećute, časkom se naljute pa ih prođe – njihova osećanja upravljaju njihovim ponašanjem. Okolina ih često doživljava kao nezgodne tipove, kojima ne smeš ništa da kažeš, jer suočavanje sa nečijim otvorenim ispoljavanjem emocija nije prijatno, a možda smo ubeđeni i da nije civilizovano. Ali oni su samo žrtve svog temperamenta, a ne pravi impulsivci.
Pravi impulsivni tipovi su često umerenog temperamenta, deluju stabilno i razumno, ali sve svoje najvažnije životne odluke doneli su u trenutku, jer im se javilo, jer su osetili da tako treba, jer ih je nešto iznutra navelo da skoče i zgrabe priliku, bez razmišljanja. U njihovom sistemu vrednosti, razmišljanje služi da se čovek namuči razbijajući glavu i na kraju ipak pogreši.
Razmišljanje sve pokvari
Ako na početku ne postoji “klik” nikad neće ni da klikne, šta god da je u pitanju. Nova osoba, novi posao ili potraga za novim stanom ili otkrivanje novog restorana, hrane, odeće… Impulsivac mora da se zaljubi na prvi pogled – nešto u njemu kaže “aaaaa” pri pogledu na neku lepotu i on krene. On uvek ima u sebi odjek tog klika, makar i slabašan i zaglušen drugim bučnijim informacijama, brigama, strahovima, utiscima koji mu zaposedaju um. Kad se malo smiri, a to znači, kad se oslobodi tereta brojnih misli koje ga napadaju i traže da budu razmotrene, on krene tragom tog odjeka i obično se nađe tamo odakle je i pošao, sa tom jednom opcijom, koja mu iz nepoznatih razloga jedina skreće pažnju, ili uliva poverenje.
