Često se divimo i prosto zavidimo osobama koje umeju da se zauzmu za sebe, da iskažu svoj stav i da se argumentovano suprotstave, a da se pri tom uopšte ne uznemire. To je osnovna osobina onih koji praktikuju zdravu sebičnost, bez imalo dileme i napora. Mi ostali moramo da učimo da postavimo granice, da držimo do sebe, da se preslišavamo da imamo prava da nešto odbijemo, kao i da smemo da se uvredimo i zahtevamo izvinjenje i da se držimo svog stava, iako se on nikome ne sviđa. Sigurno poznajemo veoma sebične ljude i to su obično nama bliske osobe, koje nam svojom sebičnošću zagorčavaju život. Često pomislimo kako bi nam bilo lakše kad bismo mogli da ostvarimo makar deo tog njihovog egocentričnog stava, koji nemilice gazi po svima. A taj “makar deo” je ona zdrava sebičnost, koju želimo da naučimo, savladamo i usvojimo, jer zaista – da li biste se menjali sa tom užasno sebičnom osobom, da li biste stvarno voleli da budete kao ona?
Sebične osobe izgledaju kao osobe od integriteta, ostavljaju utisak samodovoljnih persona, koje su sposobne da isteraju svoje i koje žive baš onako kako hoće, a često i svi oko njih žive baš onako kako one hoće. Ali ta vrsta sebičnosti koja prelazi u patologiju, nije izraz životnog zadovoljstva, nego životne gladi. Sebični nisu mirni i zadovoljni, vedri i opušteni, srećni i voljeni – oni su stalno gladni i nikad zadovoljni količinama svega što u sebe unose da zadovolje glad.
Ponekad su čudesno vitalni, ali to je zato što se hrane energijom bližnjih, pa im oduzimaju njihovu vitalnost i životnu radost. Sebičnost kao takva zaista jeste čisto zlo. Ona ne poznaje ljubav i davanje, a ako svom domaćinu pruža produženu vitalnost, oduzima mu način da u toj vitalnosti uživa u punoj meri. Onaj ko se ne potroši u životu, nikada i ne ispita svoje kapacitete za razmenu sa ljudima, za ljubav, bliskost i poverenje, ali on ih možda i nema – njegov rezervoar služi samo za lično napajanje.
Sebične osobe sa kojima imamo posla, zastrašuju nas u najvećoj meri. Strah nas je da im se nećemo odupreti i da će nas posrkati kao šoljicu kafe, a strah nas je i zbog krvoločnih osećanja koja izazivaju u nama, jer zlo tako deluje na ljude – izvlači najgore iz njih. U svom strahu i bespomoćnosti, poželimo da zgazimo sebičnjaka, da ga uništimo da nam više ne truje život, da ga surovo kaznimo i nateramo da se povuče. I onda se zgrozimo nad sobom, što tako nešto osećamo.
