Da li je moguće prevaspitati sebe za minut? Pa, ne za jedan, ali minut po minut, godina… Japanci su tvorci mnogih zadivljujućih stvari, a čuveni su po samodisciplini, pa im treba verovati. Odnosno, ne treba samo verovati, nego i praktikovati ovo jednostavno uputstvo. Tehnika se sastoji u tome da svakog dana u isto vreme nešto radite i vežbate jedan minut. Samo minut. Ova tehnika je zamišljena tako da “prevari” mehanizme koji nas zadržavaju u zoni komfora i pruži nam osećaj da radimo nešto zabavno, a ne da se bavimo nekom napornom disciplinom. Ali ipak, radi se o disciplini. Ako ste spremni da svakog dana izdovjite minut vremena u isto vreme, to je sasvim ozbiljan uvod u sasvim ozbiljnu praksu. Minut, kao najmanja jedinica vremena koji posvećujemo nekoj aktivnosti, toliko je mali, da je gotovo zanemarljiv. Lako nam se može desiti da preskočimo taj minut, jer smo ga zaboravili, jer ga nismo u glavi podvukli i istakli kao nešto važno, nismo ga upisali u obaveze, jer deluje suviše bezvezno. Sistematični japanci su možda računali na osećaj lične časti nekoga ko hoće da radi na sebi – nije li sramota da ne ukažete dužnu pažnju tom jednom jedinom minutu i da ga zaboravite i preskočite kao nešto nevažno i suviše sitnu? Ne pravite li tako budalu od sebe i iskazujete nepoštovanje drevnoj mudrosti? To možda pali u istočnjačkoj kolektivnoj svesti, ali zapadnjačka će tom minutu morati da pristupi sa puno ozbiljnog cinizma, da bi uopšte pristala da uvede u dnevnu praksu nešto tako beznačajno kao što je minut čitanja na stranom jeziku, minut disanja, minut vežbanja, minut pisanja, slikanja, računanja.
Cilj je naravno, da se aktivnost poveća sa minuta na pet, sa pet na petnaest, pa na pola sata, sat. Da se uvidi napredak i da se stvori osećanje postignuća. Da se uvođenjem jednominutne aktivnosti utemelji ideja da radimo nešto iz zadovoljstva i zabave, a ne nešto naporno i dosadno, da se instalira mali čip discipline i postignuća koji donose prijatnost, čiji će kapaciteti da rastu, zajedno sa postignućem i prijatnošću.
