Stare duše se teško uklapaju u ovaj svet. Smeta im površnost, jurnjava za materijalnim vrednostima, agresivnost, primitivnost. Ali zbog nečega su tu, zbog zadatka da osmisle svoj život u datim okolnostima. I oni se trude. Da se socijalizuju, da budu uspešni, da se okruže prijateljima, da žive kao sav “normalan” svet. Zato imaju izraženu potrebu da se povremeno isključe iz te normalnosti, koja je za njih samo još jedan oblik ludila, da se povuku i odmore od interakcije sa ljudima i svakodnevicom. Često jedva podnose ono u čemu ostali maksimalno uživaju, ne zanima ih ono što sve ostale interesuje i uvek se osećaju kao da su pali s Marsa i nikako da prihvate sve zemaljske zahteve života. Često se pitaju da li su ludi oni ili svi oko njih.
Potreba za izdvojenošću i samoćom
Stare duše prihvataju važnost društvenog života i interakcija, ali da bi ostali sposobni da je obavljaju, potrebno im je da se ponekad izoluju u samoći. U savremenom načinu života, to je veoma teško, a potreba postoji na dnevnom nivou. Za njih je neophodno da malo odu sami u prirodu, ili da makar posede na klupi u parku, ćuteći i posmatrajući, ili da se zatvore u kuću i isključe sve komunikacione uređaje. Tišina i mir su blagotvorni i oni moraju da ih praktikuju svakog dana, makar na kratko, opušteni i neuznemireni. Potrebno im je da razmišljaju i analiziraju, kao što im je potrebno i da ni o čemu ne misle i da meditiraju, da ne rade ništa i ne razgovaraju ni sa kim, da bi se regenerisali, obnovili energiju i očistili od toksičnog uticaja svakodnevnog boravka među ljudima.
