Ako ste direktor, vlasnik, predsednik, naročito u svojoj sopstvenoj firmi ili organizaciji, sedite sami u kancelariji, šaljete zaposlenima mejlove, a i direktan prenos video nadzora se odvija na jednom od vaših monitora, verovatno niste baš među najomiljenijim likovima u kolektivu. Odnosno, vi zapravo i niste deo kolektiva. Oni koji rade za vas, koji čine dušu i srce vašeg biznisa, oni su ekipa, šale se dok rade, prepričavaju sinoćne izlaske, žale se na nesanicu, zdravstvene i porodične probleme, piju kafu zajedno i uvek imaju o čemu da pričaju.
Kad se pojavite u zajedničkoj prostoriji, razgovor utihne, jer svi čekaju šta vi imate da kažete ili naložite, nikome ne pada na pamet da ste možda hteli da se pomešate sa njima i da malo ponegujete kolegijalne odnose – to se od vas ne očekuje. Od vas se očekuje da pijete kafu u svom ofisu, da se nikome ne javljate kad negde idete i da se neočekivano vraćate, jer verovatno želite da proverite da li svi obavljaju svoje radne zadatke i da ih eventualno uhvatite na prepad kako koriste dodatnu puš-pauzu. A činjenica je da se kolektiv oseća opuštenije kad im ne sedite iznad glave. Ne zato što ste vi neki neprijatan tip, koji uhodi i kažnjava, nego samo zato što ste na vodećoj poziciji. Vi ste vi, a oni su oni i vi ste sami u tome, a oni nisu. To je prirodna podela. Zaposleni su prirodno u koaliciji u odnosu na šefa. Oni koji nisu, etiketirani su kao šlihtare i niko ih ne podnosi.
