Nova umetnost i na nov i zanimljiv način sklopljene reči, odavno su postale nešto što savremeni svet voli. Pored svega onoga što književnost i pisanje podrazumevaju, moderno doba je donelo nova interesovanja i oblike obraćanja kroz pisanu reč, što je i jedan savremeni autor prepoznao, te je počeo da se na veoma zanimljiv način da obraća svojoj publici, šireći je iz dana u dan. Spajajući svoje Facebook statuse u knjige, Nemanja Stanković ih je napisao dve, a sada promoviše i treću. O svemu ovome smo sa njim i razgovarali, pa nemojte propustiti ovaj intervju sa inovativnim stvaraocem koji istine prenosi na autentičan i duhovit način.
WANNABE MAN: Nemanja, možemo te nazvati savremenim, sasvim inovativnim književnim stvaraocem. Odakle ideja da započneš sa pisanjem knjiga koje su zaista interesantne?
NEMANJA STANKOVIĆ: Lepo što možete, jer ja sebe i dalje nikako ne mogu da nazovem književnikom, pa čak ni piscem. Ne pišem, samo se zapisujem. Pisanje je nešto drugo: isto ovo što ja radim, samo mnogo ozbiljnije.
Nikada nisam doneo odluku o pisanju knjiga. Da je to bio uslov za početak pisanja, nikada ne bih ništa napisao, kao što nisam ni pisao pre nego što sam otvorio Facebook nalog 2008. godine i to jedva, na nagovor prijatelja. Knjige su nastale znatno kasnije, i to opet na nagovor prijatelja. Smatrali su da bi moji statusi tek uknjiženi dobili na težini.
A poreklo ideja je jedno od težih filozofskih i neuroloških pitanja, pa nisam siguran da sam čak i ja dovoljno megalomaničan da ponudim odgovor na to pitanje.
Prve dve knjige su “Neštozačitanje” i “Nekadobraknjiga”. Koja je bila njihova namena, koji je bio cilj njihovog objavljivanja koji ste želeli da postignete?
Mislim, ili se bar nadam, da stvaralaštvo nema nameru, da je samosvrhovito i da je posledica potrebe za svedočenjem o autentičnom iskustvu postojanja. Statuse sam pretvorio u knjige jer nisam u stanju da sebe pretvorim u književnika, suviše sam lenj da bih bio književnik i suviše sam gord i logorejičan da ne bih bio kakav-takav pisac.
Potreba za pisanjem izvire iz koječega: u mom slučaju, uglavnom iz potrebe da budem upoznat, ne poznat. Shvaćen i s toga prihvaćen. A iz prihvatanja najčešće sledi ljubav. Šta ćeš više? A neretko su moji statusi bili namenjeni uzvišenim ciljevima iz niskih pobuda.
Zanimljiva je koncepcija naslova prve dve knjige, budući da su sve reči spojene, kako ste došli do te ideje, šta predstavljaju ovako osmišljeni naslovi?
Pošto pišem, ljudi pretpostavljaju da čitam, pa me često pitaju da li imam da im preporučim neku dobru knjigu ili nešto za čitanje. I te fraze se uglavnom izgovaraju onako u dahu, promrmljano, bez ikakve svesti o tananosti i specifičnosti nečega što je namenjeno čitanju. Zato se i pišu spojeno. Napokon imam odgovarajući odgovor na ta iritantna pitanja: “imam, izvolite“. I tako sam postao omiljeni pisac onih koji ne vole da čitaju.
