Pet sati je ujutro. Šandor se probudio. Sprema se za posao. Budilnik je pored kreveta, ali ga Šandor nije čuo. Javili su na vestima da će duvati jak vetar. Ni to Šandor nije čuo. Namerava da na posao krene biciklom. Do Subotice vozi trinaest kilometara, odakle je organizovan prevoz ka firmi. Bicikl je star, ali važno je da ima ispravna svetla, napolju je još mrak. Pažljivo vozi.
Šleperi prolaze i uz otegnuti zvuk sirene upozoravaju Šandora da se skloni u stranu. Ni njih ne čuje. Gleda napred i okreće pedale. Samo da stigne do firme u kojoj radi tek mesec dana. Stalo mu je do posla. Mada, šefove baš i ne sluša. Ne zato što je neposlušan. Ne zato što ne želi. Šandor radi u DES-u. Skraćenica za preduzeća u kojima rade deformisani sluhom.
Svi se mi na poslu ponekad napravimo gluvi. Nismo čuli, nismo razumeli, niko nam nije objasnio… A onda, kada je neophodno, uključimo sluh da čujemo ono što nas interesuje. Kad će plata, ko je dobio unapređenje, ko je sa kim u vezi… Radoznalost da saznam kako je raditi sa gluvim osobama odvela me na put u Suboticu. Pomislio sam, možda naučim nešto iz njihovog primera.
Neko je, ipak, imao sluha kada je šezdesetih godina prošlog veka, širom SFRJ, podigao preduzeća sa istim nazivom – DES. U njima su gluvi ljudi mogli da upotrebe vredne ruke. Da pokažu da ih je priroda na jednoj strani uskratila, a na drugoj nagradila. Niklo je mnogo takvih preduzeća. U Kragujevcu, u Beogradu, Čačku… Za sve njih bilo je posla. Sve dok nije naišla privatizacija na kojoj su ravnopravno sa ostalima i ta preduzeća ponuđena na prodaju. Novim vlasnicima više su se dopale hale i zemljišta tih fabrika, nego vredne ruke gluvih. Kupili su ih i većinu ugasili. Danas je ostalo samo nekoliko DES-preduzeća. U Subotici sam obišao jedno u kome radi i Šandor.
U DES-u ne rade samo gluvi. U administraciji su oni koji čuju. Oni su me prvo primili i ispričali mi kako izgleda raditi u ovakvom preduzeću. Svi se trude da nema podela između jednih i drugih. Gluve osobe upravo cene ravnopravni tretman. Imaju pedagoga i psihologa koji im pomažu da savladaju neke nama sasvim obične stvari kao što su otvaranje računa u banci, ostvarivanje prava na novčanu pomoć… Nemaju sindikat, ali sve njihove potrebe prenose se rukovodiocima. Pomažu jedni drugima. Vredni su. Iako je odavno privatizovana, firmu i dalje doživljavaju kao svoju.
Poveli su me u proizvodni pogon, gde većina gluvih i radi. Velika hala tri hiljade kvadrata. Dok sam prilazio očekivao sam tišinu, a unutra kao u košnici. Huče mašine i svaki rad se dobro čuje. Zvone čekići koji udaraju u limove. Šušte aparati za varenje dok spajaju metalne delove. Vrište brusilice dok lete iskre na sve strane. Uzdišu sekači. Tražimo Jošku, šefa smene. Iako čuje, teško nam se odziva. Joška leti po proizvodnoj hali. Čas je kod bravara, čas kod zavarivača, proverava žurno da li farbari dobro odrađuju posao, gleda neke crteže na stolu, upoređuje da li je sve uklopljeno kako je planirano. Nema baš vremena za priču. Ovde niko nije besposlen. I svi imaju osmeh na licu.
O njima i njihovim proizvodima se pročulo. Bogami, počeli su i da izvoze. U Mađarsku, Makedoniju, Rusiju… Osluškivali su potrebe tržišta i napravili nove proizvode. Prošle godine ove vredne ruke napravile su duplo više kazana za pečenje rakije u odnosu na prethodni period. Prave i kotliće za čorbe, držače, vinogradarske prskalice, kolektore… Usled povećane tražnje i Šandor je dobio priliku da radi. Prošlog meseca je, pored Šandora, primljeno novih dvanaest radnika. Bravara, zavarivača, limara, farbara…
Kada se smena završi, Šandor se vraća kući. Ponovo u autobus do Subotice, pa na bicikl do kuće. Naporan je bio dan, ali je zadovoljan, opet su prebacili plan. Supruga mu je spremila ručak. Ni ona ne čuje. Sporazumevaju se rukama. Muž joj priča kako je srećan na poslu i da ima dobre kolege koje ga nesebično uče. Uskoro će dobiti i prvu platu. Izvešće je na večeru. Kupiće joj i prsten koji nije mogao kad su se venčali. Sad kada ima posao, sve je drugačije.
Dok Šandor priča sa suprugom, na televizoru su vesti. Javljaju da će kriza potrajati i u ovoj godini. Da se očekuje stagnacija. Da neće biti rasta zaposlenih. Da će se smanjivati plate i penzije. Ne čuje to Šandor. On razmišlja o sutrašnjem poslu. Stigla im je porudžbina iz Makedonije, treba hitno uraditi još sedam kazana. Na birou ima još gluvih osoba koje čekaju posao. I njegova supruga je među njima. Ako bude bilo novih porudžbina biće prilike i za njih.
I tako sam dobio još jednu lekciju. Iz poslovanja. Iz ekonomije. Iz života. Vredelo je putovati do Subotice. Dok vozim nazad razmišljam o ovoj priči koja je pred vama. Da li možemo iz nje nešto da naučimo? Da li umemo da je iskoristimo?
Da li ćemo biti u stanju da je čujemo?
