Koliko brzo vreme prolazi za nas – subjektivna je kategorija, toliko i sami shvatamo, na osnovu svakodnevnog iskustva. Kad čekamo u neizvesnosti, kad nam je dosadno ili naporno, vreme se vuče. A kad nam je zabavno, kad smo radosni i uzbuđeni – lepi trenuci prosto prolete. Naša percepcija vremena razlikuje se u zavisnosti od našeg stanja i raspoloženja u trenutku doživljaja protoka vremena.
Ali, što smo stariji, vreme sve brže prolazi. Dani se okreću kao na ringišpilu, prolaze meseci i godine, a nama se čini da je sve važno što se dogodilo bilo – juče.
Nauka postavlja jedno zanimljivo pitanje – ako je doživljaj vremena subjektivan i ako od naših ubeđenja i misli zavisi naša percepcija realnosti, da li je moguće da to koliko dugo živimo takođe zavisi od naše percepcije?
Ljudi imaju tendenciju da svoju volju shvataju kao odrednicu, kao determinantu budućih događaja. Kada razmišljamo o budućnosti, imamo osećanje da izbor postoji i da možemo da utičemo na razvoj događaja, ali kada razmišljamo o prošlosti osećamo da su se mnoge stvari dogodile bez naše namere i kontrole. Kada uvidimo da naše akcije nisu nezavisne, odnosno, da su blisko povezane sa onim što se dešava oko nas, naše shvatanje izbora i slobodne volje se menja. Što smo svesniji, to smo uključeniji i prisutniji u sadašnjem trenutku, koji je prožet našom (nekontrolisanom) prošlošću koja nas je dotle dovela, kao i mogućnostima koje vidimo u budućnosti. Vreme se u sadašnjem trenutku odvija drugačije, više u krugovima, nego pravolinijski, kako smo naučili da ga posmatramo i zato nam se često čini da se život odvija vrtoglavom brzinom.
Dakle, kad bismo znali da možemo da živimo trista ili petsto godina, šta bi se dogodilo sa našom konstrukcijom vremena, sa našom subjektivnom percepcijom?
Mnogi naučnici se bave ovim intrigantnim pretpostavkama i nagoveštavaju da je ključ ljudske dugovečnosti možda baš u percepciji vremena – da, ako bismo mogli da usvojimo takvu vremensku konstrukciju u kojoj smo ubeđeni da imamo mnogo vremena, onda bismo mogli to vreme i da dosegnemo brojem godina svog života. Možda je ova ideja utopistička, inspirisana brzinom i tempom savremenog života u kome nikada nema dovoljno vremena za opuštanje i dokolicu i istovremeno, usvajanje (i savremeno tumačenje) istočnjačke mudrosti i duhovnih tehnika za rasterećenje, oslobađanje uma, opuštanje i telesnu i mentalnu regeneraciju.
