Muškarci obično nemaju nikakvu pripremu za očinstvo, osim ako nisu (dosta) starija braća, pa silom prilika čuvaju (dosta) manju decu i prihvate obaveze i odgovornosti koje većina momaka ne upozna i ne shvata, dok se ne suoči sa očinstvom. Tada se neki snađu, odnosno, počnu da uče i da se snalaze u ulozi oca, a neki ostaju zgranuti, razočarani i uvređeni što je sad neko važniji od njih i ne uspevaju da pronađu svoje mesto uz dete. Njima izgleda kao da je ono postalo centar sveta i oduzelo im žensku ljubav i pažnju, koju su ranije imali samo za sebe. Ne uspevajući da se suštinski uključe i posvete detetu i prodici, distanciraju se, bežeći od porodičnih obaveza u poslovne i tražeći oduška u avanturama. Ne želiš da propustiš ono što je tako poseban i jedinstven događaj u životu – odrastanje svog deteta (svoje dece), otkrivanje novih nivoa nežnosti i brige, proširivanje kapaciteta za ljubav i prihvatanje… Jer to je sve ono što ti uloga oca omogućava i nudi – ti samo treba to da uzmeš, da prioneš, da se uključiš i ostaneš uključen. Tako se gradi bliskost sa detetom, tako se pomaže ženi koja u odgajanju deteta nosi najveći teret i tako se ostaje u dobrom braku i čuva se porodica.
Osim toga, detetu je potrebno da ima oca koji je aktivan u svojoj ulozi – potrebna mu je ravnoteža u odnosu na način na koji ga vaspitava i voli majka. Pritom se ne misli na onu klasičnu podelu – brižna majka i strog otac – nego na energiju, žensku i mušku, koja pruža dinamiku i uticaj koji nedostaje, ako se otac pomeri i izmakne iz svoje uloge i ako majka pokušava da nadoknadi. Nije moguće da jedan roditelj svojom brigom i staranjem zameni nedostajuće, majka ne može biti i otac i majka (i obrnuto) a ne treba ni da pokušava, ako se nađe u toj situaciji.
Istraživanja su pokazala da su intelektualne sposobnosti i veštine razvijenije kod dece čiji su očevi bili uključeni u njihovo odgajanje, igrali se sa njima i čuvali ih dok su bili bebe. Uočeno je i da angažovanje oca doprinosi bržem razvoju opismenjavanja i visokim postignućima deteta, čak i ako očevi nisu bili visoko obrazovani. Neki analitičari smatraju čak da je uloga oca toliko važna, da bez nje razvoj govora kod deteta kasni i počinje dosta posle prve godine, a to objašnjavaju time što majka ispunjava većinu detetovih potreba i dete je doživljava kao produžetak sebe, kao celinu kojoj pripada. Ova vrsta povezanosti iskučuje govor – komunikacija se odvija na sasvim drugom nivou, pa govor nije ni potreban. Ali kada je otac uključen i prisutan, dete uviđa da između roditelja postoji svet u kome ono ne učestvuje, jer je to verbalni svet koji ono tek treba da osvoji. Dete oseća frustraciju, jer je isključeno iz njihovih interakcija i ta frustracija pokreće razvoj govora – ono usvaja reči i savladava govor, da bi se rešilo osećanja isključenosti.
