Trebalo bi da smo zadovoljni, ganuti i srećni kad primamo pohvale i komplimente i da reagujemo sa zahvalnošću i toplinom, ali često reagujemo potpuno neadekvatno. Ne umemo da primimo kompliment i da izađemo na kraj sa pohvalom, osećamo se zatečeni, zbunjeni, ponekad smo na ivici panike i pokušavamo da odbijemo pohvalu i ispadamo grubi, nevaspitani i nezahvalni.
Kad nam neko upućuje kompliment i pohvalu, osećamo se postiđeno i imamo potrebu da opravdamo to što smo eto, slučajno, nešto uradili dobro, pa ističemo zasluge nekog ko nam je pomogao i pružio nam podršku i ponašamo se kao da smo uradili nešto za šta zaslužujemo kritiku i grdnju, a ne pohvalu.
A možda nam se čini – naročito ako dobijamo pohvale za svoj rad – da su očekivanja drugih neumereno porasla, da smo odjednom u centru pažnje i da ćemo od sada imati mnogo više odgovornosti i trpeti veći pritisak. Sad kad smo postavili standarde, moramo ne samo da ih održavamo, već i da prevazilazimo sebe. Komplimenti i pohvale nas zadužuju i obavezni smo da ih i na dalje zaslužujemo.
Ponekad smo krajnje skeptični prema pohvalama i komplimentima, jer smo doživeli razočaranja – komplimenti su u nama probudili očekivanja i nade, a osobe koje su ih uputile, otišle su dalje, ne osvrnuvši se na nas, slomivši nam srce i izneverivši obećanja (ili ono što smo mi shvatili kao obećanja), pa zato sumnjamo da su pohvale neiskrene, ili da kriju neki trik, koji će nas povrediti ako naivno poverujemo u njih. Možda nam neko laska, jer želi da nas iskoristi.
Šta naše neadekvatne reakcije na komplimente i pohvale govore o nama?
