Prvi roman sudije Apelacionog suda u Beogradu, Miodraga Majića, pod nazivom “Deca zla” doživeo je ogroman uspeh, ne samo na prostorima naše zemlje, već i u zemljama regiona.
Sudija Miodrag Majić iza sebe ima mnogo godina iskustva, a ono što ga posebno odlikuje i izdvaja jesu njegova hrabrost da iznese istinu, njegova otvorenost, profesionalizam i odgovornost. Sudija Majić je autor većeg broja knjiga i članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, više od 10 godina vodi blog o pravu i pravosuđu, a dobitnik je značajnih nagrada kao što su “Vitez poziva”, “Balkan Heroes”, nagrade “Verica Barać” i nagrade “Doprinos godine Evropi”.
Kada od osobe sa takvom istorijom, ugledom, iskustvom i kredibilitetom stigne književno delo, koje oduševljava sve generacije i narode, ne možemo a da se ne zapitamo kako je nastao roman, kako je jedan pravnik uspeo da se približi čitaocima, šta je to specifično u vezi sa romanom, koliko ima istine i da li možemo da očekujemo i seriju po motivima romana.
O svemu tome, razgovarali smo lično sa autorom romana – Miodragom Majićem.
Boris Bakalov – promo fotografije ustupilo Vulkan izdavaštvo
WANNABE MAN: Knjiga “Deca zla” doživela je ogroman uspeh i posebno je ulepšavala dane ljudima u ovoj situaciji. Čitajući komentare zaključujemo da se knjiga čita u jednom dahu, da se čitaoci ne odvajaju od nje, da imaju želju da je iznova čitaju. Obično imamo predrasude da je rečnik jednog pravnika prilično komplikovan, neshvatljiv i suvoparan. Kako je jedan sudija uspeo da preskoči tu barijeru i da se približi čitaocima svih generacija?
MIODRAG MAJIĆ: Uvreženo je mišljenje da su pravnici, a naročito sudije, dosadni ljudi koji rogobatno govore i još rogobatnije pišu. Na moju žalost, ovo mišljenje nije bez osnova. Decenijama sam razmišljao, govorio i pisao kao pravnik i zasitio sam se tog jezika i tih pojmova. Jednostavno, poželeo sam da razvijem još jednu od svojih sklonosti. Zbog toga je prvi korak koji sam načinio pre započinjanja rada na romanu bio “skidanje šešira” delioca pravde i “stavljanje šešira” pisca. Sudijska karijera mi je svakako pomogla u sastavljanju priče i likova, ali je odmagala kada je reč o jeziku i stilu. Međutim, izgleda da su tu pomogle decenije ljubavi prema knjizi i lepoj književnosti.
Poznato je da već 10 godina imate svoj blog i da redovno pišete najotvorenije o svim temama o kojima mnogi ćute ili se plaše da govore. Koliko je i samo pisanje bloga doprinelo vašoj odluci da postanete književnik i koliko vam je olakšalo?
Blog je svakako imao uticaja i pisanje kolumni je dugo predstavljalo taj ventil. Mnogo puta sam rekao da sam pisao da ne bih oboleo. Jednostavno, nisam mogao da dalje prećutkujem ono što vidim i što smatran pogubnim za ovo društvo. Tako su nastale priče na blogu, likovi poput sudije Zeca, tužioca Sekire i drugih… Odavno sam razmišljao o pisanju romana, ali sam sâm sebe sprečavao ubeđujući se da je pisanje rezervisano za “prave”, “diplomirane” pisce. A onda sam shvatio da je najčešće najveći neprijatelj čovekovog napretka on sâm. Tada sam rekao – ako mogu Grišam, Tarou, Lašon, Nesbo i drugi, ako naši čitaoci proždiru američke i skandinavske trilere, zašto ne bi voleli i domaće? Jer ako u većini drugih stvari zaostajemo za zapadom, kada je reč o kriminalu, zločinima i korupciji nažalost prednjačimo. Ovde je i previše takvih tema. I ispostavilo se da sam bio u pravu. Naši ljudi su bili željni domaćeg trilera!
Boris Bakalov – promo fotografije ustupilo Vulkan izdavaštvo
Roman “Deca zla” je krimi roman sa elementima trilera. Veći deo romana je izmaštan i većina stvari jeste plod fikcije. Ima i dosta prepoznatljivih elemenata, a jednom prilikom ste rekli da je triler često pogodan format za neopažano saopštavanje većih istina. Sada kada sagledavate situaciju i nakon brojnih komentara i recenzija, možete li reći da je poruka koju ste želeli da pošaljete i istina koju ste želeli da saopštite prepoznata na način na koji ste i planirali?
Mislim da je u pojedinim segmentima sve ispalo i bolje od onoga čemu sam se nadao. Znate, ima tu stvari koje ljudi ne vole da čuju – ratnih zločina, korupcije, odgovornosti ovdašnjih ljudi… Sve to predstavlja kvarenje brižljivo negovane slike. Siguran sam da bih većinu čitalaca odbio da sam najavio da ću im pričati tešku priču o ratnom zločinu i njegovom prikrivanju od strane korumpiranih ljudi u pravosuđu. Rekli bi da im je dosta toga i da žele lakše teme, ili barem priče u kojima su zlikovci ljudi sa nekih drugih prostora. Međutim, triler je ovde pomogao da čitaoce zainteresuje priča, da razmišljaju o tome ko je ubica, i da tako tek na kraju, već uvučeni u priču, saznaju i nešto značajnije. Veoma sam zadovoljan reakcijama. To samo govori da je jednako kao ono o čemu pričate, važan i način na koji to pričate.
Teške, tužne i mučne priče su ono sa čim se susreće gotovo svaki sudija i naravno da većina laika misli da sudije vremenom oguglaju na to. A vaša knjiga je upravo proistekla iz jednog slučaja koji ste sudili i o kom ste godinama razmišljali. Da li je ovaj roman bio vaša potreba da se oslobodite nečega?
Ne mislim da sam želeo da se oslobodim, ali sam svakako želeo da to što je bilo u meni dodatno osvestim i podelim sa drugima. Prvo pitanje koje postavljam sebi kada pišem je da li je određena priča vredna pričanja. Ne bih nikada pisao samo još jedan triler u kojem čitalac do kraja ne zna ko je glavni negativac, i koji, ma kako zanimljiv, nema dublju poentu. Ovde mi se čini da ta poenta postoji i zato me raduju pisma i komentari ljudi koji kažu da su danima nakon čitanja razmišljali o romanu i da su mu se ponovo vraćali. Među gomilama pročitanih, i sâm pamtim samo one romane o kojima sam razmišljao nakon što sam sklopio njihove korice.
Boris Bakalov – promo fotografije ustupilo Vulkan izdavaštvo
Kako vi kao sudija pravite distancu između poslovnog i privatnog života, kako uspevate da vas priče koje slušate i čiji deo postajete ne poremete, a opet sa druge strane koliko vas te priče menjaju?
A ko kaže da me te priče ne poremete? Ko zna kakav bih bio da ih nisam slušao sve ove godine. Možda uopšte ne bih poželeo da pišem ili bih pisao samo ljubavne ili avanturističke romane. Jasno je da je distancu nužno praviti, i bez određenog vida odaljavanja ne bi bilo moguće profesionalno obavljati ovaj, kao ni bilo koji drugi posao. Međutim, sudije baš kao i lekari, nisu roboti koje ljudske sudbine i patnje ne dotiču. Zbog toga sigurno mnogo toga nagomilanog nosimo u sebi. Pozitivna strana ovog balasta je ta, da se u nekim od tih iskustava kriju nukleusi najsnažnijih priča koje, ako su pravilno ispričane, mogu pozitivno uticati na ljude.
Beogradski advokat Nikola Bobić glavni je junak vašeg romana. Uočene su mnoge sličnosti između njega i vas, rođeni ste iste godine u Beogradu, pravnici ste, karijeru ste počeli u istom opštinskom tužilaštvu, obojica ste u horoskopu Škorpije. Zbog čega toliko slučajnosti i šta je ono što Nikola i vi imate zajedničko?
Mnogi su pitali da li je Nikola moj alter ego, ali sam svima odgovarao odrečno. Mislim da je njegov lik svojevrsna kompilacija likova koje sam decenijama sretao u pravosuđu. Postoji barem deset advokata koji su mi tvrdili da je po njima napisan Nikolin lik. Nikome od njih nisam protivrečio, ostavljajući ih uverenju da su baš oni Nik Bobić. Mnoge čitateljke pitale su da li je reč o stvarnoj osobi, jer im se glavni junak dopao i volele bi da ga upoznaju. I njih nisam razočaravao, ali sam im skretao pažnju na to da Bobić, čak i ako postoji, nije baš tako sladak i da bi im se život sa njim ubrzo smučio.
Privatna arhiva
Ubistvo, istraga, zločin iz strasti, osveta, prošlost koja mori glavnog junaka, privatni detektivi, elitni psihijatri, novinarke, prostitutke… Sve to i svi oni čine deo priče. Da li ste do sada izveli zaključak šta je to što u vašoj knjizi privlači mlađe čitoace, a šta starije? Može li to da se razgraniči?
Nisam siguran da bih mogao da dam odgovor na to pitanje. Pa ipak, mislim da su i jedni i drugi bili željni priče koja je dinamična i nepredvidiva, a opet nimalo jednostavna. Pored toga, najveći deo romana dešava se u Beogradu, na njegovim ulicama, po njegovim ćoškovima… Možda i prvi put u jednom popularnom trileru ne moramo da zamišljamo udaljene, nerazgovetne toponime, već se sve događa tu, na kaldrmi koju čitalac prepoznaje, u haustorima u kojima je možda i sâm bio. Mislim da to priči daje dodatnu čar, i da je to još jedan primamljivi aspekt ovog romana – ovo je pored svega i priča o Beogradu za koji sam i sâm oduvek bio vezan.
Krajem aprila pojavilo se i makedonsko izdanje vaše knjige. Imate li informaciju koliko se vaš prvi roman čita u zemljama regiona i šta je ono u vašem romanu što povezuje naše narode?
Drago mi je što posredstvom društvenih mreža vidim da interesovanje za knjigu postoji na čitavom prostoru prethodne Jugoslavije. Mislim da je tema koju roman tretira univerzalna, i stoga je moja saradnica Aleksandra Delić upravo u prepiskama sa različitim regionalnim, ali i izdavačima sa drugih govornih područja. Što se tiče ljudi sa ovih prostora, delimo istu kulturu, jezik i nažalost ratno i poratno nasleđe. Mislim da zbog toga ovaj roman komunicira sa čitaocima i van granica naše zemlje.
Boris Bakalov – promo fotografije ustupilo Vulkan izdavaštvo
Scenarista Siniša Pavić bio je vaša velika podrška, napisao je recenziju za vaš roman, poznati reditelj i scenarista Vuk Ršumović rekao je da vaš roman vidi kao materijal za ekranizaciju. I mnogi čitaoci priželjkuju seriju, a ovi komentari ih još više raduju. Šta vi mislite o tome?
Od početka su i stručnjaci, poput uvaženog Siniše Pavića i Vuka Ršumovića, ali i obični čitaoci, prepoznali u romanu pogodnu građu za film ili seriju. Zbog obaveza prema producentima za sada još uvek ne mogu da iznosim detalje, ali mogu da kažem da je izvesno da ćemo u dogledno vreme imati i igranu seriju po motivima romana “Deca zla”. Jasno je da me to raduje i da s nestrpljenjem očekujem još jedno viđenje ovog štiva koje će svakako učiniti da ova priča dopre do još brojnije publike u zemlji i u inostranstvu.
Na Twitteru ste više puta najavili da je na putu drugi roman i da je karantin ubrzao taj proces. Kada priželjkujete da izađe drugi roman, imate li okvirno neki datum?
Datum izlaska novog romana biće konačno određen u dogovoru sa mojim agentom i izdavačkom kućom. Ono što mi je u ovom trenutku najvažnije je da tekst bude u potpunosti spreman i da ponovo publici pruži čitalačko zadovoljstvo. Raduje me što su reakcije mojih “beta čitalaca” izuzetno dobre, a neki od njih me uveravaju da im se roman dopao i više od “Dece zla”. U svakom slučaju reč je o sasvim drugačijoj priči, ali će i ona, uveren sam, pokrenuti komentare, naterati na razmišljanje i izazvati pažnju.
Privatna arhiva
Ne možemo a da ne zaobiđemo trenutno najaktuelniju temu. Karantin je očigledno pozitivno uticao na vas, s obzirom na to da ste se posvetili pisanju drugog romana. Koje ste još to zaključke doneli tokom ovog perioda, koliko se vaš život promenio?
Na sve nas je uticala izolacija. Spadam u one koji veruju da se sve stvari događaju sa određenim razlogom, bilo da su lepe ili ne, i bez obzira na to da li ovu vezu uspevamo da uočimo. Naučili smo da se može i usporiti i da se mnoge stvari mogu obaviti i od kuće. Podsetio sam se na to koliko je divno provoditi vreme u prirodi i koliko je zapravo malo neodložnih stvari. Više sam bio sa porodicom, sa kojom inače, usled brojnih obaveza, provodim nedovoljno vremena. Kao što ste rekli, meni je jedan deo ovog prinudnog boravka i odgovarao, jer u drugačijim okolnostima nikada ne bih imao toliko vremena na raspolaganju samo za pisanje. U svemu lošem uvek postoji i nešto dobro, samo je to dobro protrebno uočiti.
Kako će svet izgledati nakon korone – kakva je vaša prognoza?
Bojim se da ćemo na kratak rok biti svedoci uspona autoritarnih ideja, mesijanskih lidera, različitih nacionalizama i ksenofobije. Ukratno, raznoraznih štetnih budalaština. Doba kriza su idealno tlo za ovakve pojave. Ipak, kao i obično, čim se svari malo slegnu, verujem da će većina shvatiti da su proverene vrednosti poput demokratije, pluralizma i umerenosti, ono što je starije od kratkotrajnih eksperimenata i kriza, koje su uprkos svemu, prolazne.
Naslovna fotografija: Privatna arhiva
Jelena
