Sebe od skoro naziva umetnikom, iako je umetnički punoletan, iako su iza njega godine uspešnih inovativnih i nagrađivanih umetničkih projekata i iako ima titulu lidera u svetu umetnosti. Završio je slikarstvo i grafički dizajn, kasnije magistrirao i doktorirao digitalnu umetnost i tehnologiju na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Verovatno je jedini slikar, koji je u gimnaziji pao na popravnom iz likovnog i to zbog ljubavi. Emocije i ljubav su i dalje osnov njegovog rada, uz dozu strasti i bezobrazluka.
Njegov prvi studentski posao bio je kreiranje ilustracija za Politinik Zabavnik, a danas može da se pohvali da njegov tim Artbeat i on stoje iza istaknutih projekata poput Teslinog vremeplova, izložbe “Odbrana 78”, kao i mnogih drugih brojnih interaktivnih izložbi.
Smatra da kod umetnika nema racionalnog ponašanja i da umetnosti nema tamo gde nema slobode, a on je traži na najzabačenijim mestima. Njegova publika nikada nije ravnodušna, a on nikada racionalan, jer samo tako se mogu pomeriti granice.
O tome kako danas gleda na brojne projekte iza sebe, o oživljavanju fasada, o tome kako izgleda jedna interaktivna izložba, a šta danas umetnik mora da bude, o istinskoj sreći i osvajanju potpune slobode, kao i o tome zašto ne prodaje svoje slike i sebično ih čuva za sebe razgovaramo sa multimedijalnim umetnikom, kolekcinoarom misli i doživljaja Dušanom Jovovićem.
WANNABE MAN: Tvoj ARTBEAT tim, iliti družina, kako je ti nazivaš, uskoro će ponovo obojiti i oživeti fasade Beograda. Pošto još uvek ne smemo da otkrivamo detalje najnovijeg projekta, pitaću te na samom početku mogu li kultura i umetnost u ovim trenucima surovosti i neizvesnosti da nam oboje stvarnost i posluže kao beg od iste?
DUŠAN JOVOVIĆ: ARTBEAT smo osnovali pre dvadesetak godina kako bismo odgovorili na zahteve klijenata koji su želeli nešto novo i atraktivno. Umetnost i svi ti procesi koji se dešavaju paralelno sa nastajanjem dela me pomeraju od uobičajenog doživljaja stvari. Bezobrazno, a da nikoga nismo pitali zauzeli smo naše mesto u marketingu i novim medijima kao i u velikim umetničkim produkcijama, ali smo uspeli i da zadovoljimo sve naše kreativne strasti. Kreativna industrija, kultura i umetnost nažalost su uvek kroz istoriju među prvima stradali u vreme kriza, zato sam srećan i zahvalan što i dalje možemo da radimo ono što volimo. Često citiraju Čerčila koji je za vreme Drugog svetskog rata okupio ratnu vladu da bi našao rešenje za finansiranje odbrane dok je Nemačka bombardovala London iz dana u dan. Jedan od ministara je predložio da uzmu sredstva od Ministarstva kulture i da ih prebace na Ministarstvo odbrane. „A šta ćemo, onda, da branimo?”, pitanjem je reagovao britanski premijer.
ARTBEAT iza sebe ima više od 500 uspešnih projekata, dobitnik je regionalnih i svetskih priznanja, čini ga grupa slikara, vajara, programera, muzičkih producenata, kompozitora, scenografa, animatora, dizajnera koji stvaraju interaktivnu umetnost, onu umetnost koju možemo dotaći, doživeti, biti na klik od nje i šerovati je. Na koji način ARTBEAT briše granice u marketingu i kulturi ?
Nama je tim veoma bitan, napravili smo ARTBEAT porodicu koju ljubomorno čuvamo. Dugo smo tražili pravi recept za sve projekte koji su pomerali granice kako ovde tako i u svetu i očigledno smo ga našli, a to potvrđuju sve te nagrade i priznanja. Svaki projekat počinjem običnom olovkom sa ,,mekim srcem” B7, crtam i raspisujem celine koje kasnije prevodimo u digitalnu formu. Razvoj tehnologije i njeno uklapanje u tradicionalne forme umetnosti dovelo je do toga da je produkciono danas svaka ideja ostvariva. Time smo dobili jedno divno veliko ,,igralište“, a mi baš volimo da se igramo.
Kako su izgledali vaši počeci, a kako danas izgledaju svi ti kreativni procesi i nivoi od trenutka kada vas angažuje jedna velika kompanija ili institucija?
Tokom osnovnih studija, postdiplomskih, doktorskih studija uvek me je privlačila multimedija i interakcija. Zato sam i izučavao fotografiju, film, dizajn, slikarstvo. I eto – isplatilo se. Kada kažem isplatilo, ne mislim samo na novac. Kako je udruženje ARTBEAT pravilo prve korake, ali brzo i poraslo u kompaniju i mi smo sa njim postali umetnički punoletni. To su prepoznala neka velika velika imena koja su imala viziju, počeli su da nas angažuju, a tako je i danas na obostrano zadovoljstvo. Proces nastajanja ARTBEAT magije uvek počinje od klijenta koji mora da ima stila i znanja da prepozna složene procese nastajanja projekta o kome će svi pričati i deliti ga po mrežama dugo pošto se završi. Kao što je Miles Davis govorio: ,,Za mene su stvaranje i život uvek pitanje stila“. Jedan od primera je bila zvanično prva mapirana interaktivna pozorišna predstava na svetu ,,Buđenje“ u Pozorištu na Terazijama koju smo radili i izveli sada već davne 2009. godine. Eto, pre dve nedelje se pojavio njen Youtube link na sajtu eksperimentalnih pozorišta u Njujorku.
Svakako jedan od najpoznatijih projekata jeste i Teslin vremeplov u kojem si oživeo jednog od najvećih svetskih pronalazača. Ovaj projekat privukao je veliku pažnju i osvojio je brojna ugledna priznanja. Kada pogledaš na sve to sa ove distance kako ti izgleda i šta ti je prva pomisao?
Projekat su inicirali neki pametni ljudi iz Telekoma Srbija koji su mi ukazali ogromno poverenje jer finale projekta nikome ne pokazujem do same premijere. Moram da pomenem vrhunski tim okupljen oko Marije Bošković. Ona me je pitala ,,možeš li Dušane da oživiš Teslu” i tako je sve počelo. Prva pomisao mi je da je na ,,Teslin vremeplov” publika isto reagovala u Novom Sadu, Beogradu, Beču, Berlinu…
“Oslikavanje” fasada 4D projekcijama je ono čime ARTBEAT posebno privlači pažnju. Ogroman broj ljudi prisustvovao je projekcijama. Šta misliš, zašto je ljudima to posebno interesantno i zašto mlade navodi na reakciju?
Kada se odlučim za neki projekat ne razmišljam o tehnologiji koju ću primeniti. Svejedno mi je da li će to biti proširena stvarnost, mapiranje prostora, interaktivne scenografije ili projekcije. Ono što nas izdvaja od drugih je kvalitet sadržaja koji prikazujemo i multimedijalnost u pravom smislu te reči. Jednako je bitan dizajn zvuka i slike, dramska postavka dela, režija i produkcija. Moram da pomenem Vojina Ristivojevića koji je od prvog dana u našoj gerili i koji je upravo zadužen za čaroliju koja se zove dizajn zvuka i muzika. Pozitivna reakcija publike uvek dođe ako je autor iskren bez obzira na godine.
Jedan od vaših poslednjih projekata je i izložba “Odbrana 78”, koja je posvećena odbrani od NATO agresije. Bila je prožeta svetlosnim efektima, projekcijama, zvukom, mapiranjem, fotografijama koje do sada nisu viđene, interaktivnim skulpturama i snimcima. Svaki posetilac ulaskom u muzej postaje deo priče, može da je oseti i dodirne. Izložbu je posetilo više od 160.000 ljudi, većinom stranaca i svi su je vrlo emotivno doživeli. Da li je to jedna od prednosti digitalne umetnosti – to što hteli ne hteli postajemo deo iste i zaista je osećamo celom dušom?
Pristup temi koju klijent zadaje ili je sam biram je uvek isti, ne smeš da lažeš sebe. Moraš da budeš iskren, da se ne dodvoravaš širokoj publici I da izbaciš ono što ti je u srcu, tada ruka sluša. Nema podele između analogne i digitalne umetnosti u mom radu. Drago mi je kada ljudi koji vole moj izraz kroz moje radove nađu svoje portale i prolaze do tih ,,21 grama”. Onda se duše miluju.
Ne možemo a da se ne dotaknemo još jedne interesatne interaktivne izložbe posvećene najpoznatijoj srpskoj heroini Milunki Savić. Šta se desi kada se tableti i mobilni telefoni novije generacije nađu u oči u oči sa Milunkom Savić?
Ovo je moderna interaktivna muzejska postavka čiji sam autor, sastoji se iz tri dela. Prvi segment izložbe, zauzima interaktivni mozaik koji čine brojne Milunkine fotografije koje iza sebe digitalno kriju autentične filmove iz Velikog rata. Filmove, pokreće specijalno kreirana aplikacija. U drugom segmetu su dva, improvizovana, vojna rova – srpski i austrougarski. Treći deo postavke predstavlja izložba predmeta iz perioda Prvog svetskog rata, fotografija, dokumenata i naslovnica francuskog dnevnog lista Le Petit Journal. Centar za kulturu Gradac iz Raške je bio nosilac ovog projekta. Posebno se zahvaljujem Dejanu Koturanoviću I Danijeli Matović i svima koji su doprineli da se ova bitna postavka desi i da ostane da živi.
Koje nam još mogućnosti pruža digitalna umetnost – tebi kao stvaraocu i nama kao posetiocima i “potrošačima” kulture?
Živimo u eri veoma brzog tehnološkog i digitalnog razvoja. Komunikacija se menja iz dana u dan, a takve taktove prati i umetnost. Nemam nameru da forsiram hardverska i softverska rešenja, a da to ide protiv ljudske prirode, navika, emocija. Emocija mi je osnov, a interaktivni digitalni alati su mi samo sredstvo da to pojačam. Budućnost vidim u potpunoj interakciji između posetioca i umetničkog dela, koje za kratko vreme može da prihvati kao potpuno novu realnost.
Kao i u drugim oblastima, tako i u kulturi, danas nije dovoljno da smo dobri samo u jednoj oblasti, već je važno posedovanje više različitih veština i znanja. Poznaješ više različitih programskih jezika, radiš animacije, obrađuješ slike, slikaš, dizajniraš. Da li je to što moramo da budemo “all in one person” prokletstvo ili dobrobit 21. veka? Kako se sve to postiže i čega si morao da se odrekneš zarad sticanja svih ovih vešina?
Nikada nisam prihvatao kada mi neko kaže da nešto ne može ili da nije moguće. Dok sam studirao potpuno prirodno mi je bilo da izučavam više disciplina jer samo jedna mi nije pružala mogućnost da se potpuno umetnički izrazim. Ako odaberete ono što vas radi i ispunjava, što vam uđe ispod kože onda nećete nikada imati osećaj da ste se nečega odrekli.
Kao što u tvom slučaju ne možemo da razdvojimo analognu i digitalnu umetnost tako ne možemo da razdvojimo ni Dušana u poslovnom i privatnom smislu. Dušana, doktora digitalne umetnosti, predanog i vrednog umetnika i buntovnog Dušana koji je spreman da motorom obiđe pola sveta, Dušana koji je apsolutni hedonista, uživalac najkvalitetnijeg viskija i pomalo adrenalinskog zavisnika Kako se povezuju te dve dimenzije i kako utiču jedna na drugu?
Umeće stvaranja untutar ARTBEAT grupe nosi sopstvene moći ali i svoje ,,posledice” sa sobom. Sve su to pitanja životne matematike. Svejedno mi je da li ronim, skačem iz aviona, vozim motor po svetu ili slikam sliku ako dok to radim osećam istinsku sreću. Na najčudnijim mestima nalazim inspiraciju to je tačno. Ljudi znaju da komplikuju jednostavne stvari, a ja sam samo pustio da mi se desi život.
Kada smo kod putovanja, tvoja inspiracija su, između ostalog, i zabačena skrivena mesta, koja su na neki način i doprinela nastanku izložbe slika ulja na platnu “Cinque Terre”, koja krije i tvoj najintimniji deo. Koja zabačena mesta su te najviše inspirisala i kako bi definisao svoju slobodu koju osećaš na takvim mestima?
Nikada se nisam odrekao slikarstva baveći se novim medijima, naprotiv znam da ne bih mogao da radim u ,,digitali” da nisam slikao i crtao. Imao sam više uspešnih samostalnih izložbi po svetu i desilo mi se u Italiji da na jednoj postavci prodam sva ulja. Posle toga dugo nisam mogao da nađem ,,to” da bih sebe izbacio na platno. Od tada slike samo izlažem ali ih ne prodajem, što ne znači da opet neću početi. Pravila našeg savremenog sveta nameću prodaju, potražnju, potrošnju ali se na tom putu desi da se uprljaš i da dobiješ fleke koje posle ne možeš da skineš. Uvek sam voleo ljude koji preoblikuju pravila, da bi osvojili svoju potpunu slobodu. Iz toga je nastala i serija slika ,,Cinque Terre“.
Kažeš da upornost, bezobrazluk, razumevanje i učenje od iskusnijih vode ka uspehu. A koliku ulogu igra strast prema poslu i životu i da li je to nešto sa čim se rađamo ili za tim tragamo tokom života?
Stari Grci nisu izjavljivali saučešće porodici preminulog, umesto toga postavljali su pitanje ,,Da li je imao strasti?“. Sve što ste nabrojali su pigmenti života, a ja težim ka tome da imam što širu paletu.
Naslovna fotografija: wannabemedia.rs.
Jelena
