Sidarta, Demijan, Igra staklenih perli, Stepski vuk… pročitajte bilo koje delo Hermanna Hessea i nećete zažaliti. Hesse je pisao razumljivo, pitko i s velikom količinom topline, iako se prvenstveno bavio temama čovečje potrebe da se otrgne ustaljenih tekovina civilizacije, kao i da pronađe svoj iskonski duh, autentičnost i identitet. Jedan od dokaza njegove genijalnosti je i Nobelova nagrada za književnost, koja mu je uručena 1946. godine.
Još kao dečak je počeo da iskazuje znakove neverovatne inteligencije, imavši poseban dar za rad s rečima, pogotovo za rimu. Njegov deda, po kom je Hese i dobio ime, bio je doktor filozofije i tečni govornik nekoliko jezika, koji je unuku dozvolio pristup svojoj ogromnoj biblioteci. Ovo je pomoglo mladom Heseu da stvori ideju da je stanovnik ove planete, građanin sveta, hraneći svoju nikad prekinutu radoznalost. Međutim, uporedo je iskazivao i rane znakove depresije s kojom se borio do kraja života. Ovakva problematika posebno je predstavljena u, njegovom danas kultnom romanu, Stepski vuk. Spasenje od mračnih misli tražio je u čitanju, pisanju i muzici.
View this post on Instagram
Pojedine njegove mudrosti izdvojili smo u nekoliko rečenica ispod:
“Ljudi koji imaju hrabrosti i karaktera drugim su ljudima uvek neugodni.”
“Ništa na svetu nije čoveku odvratnije nego da pođe putem koji ga vodi njemu samome.”
“Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu.”
“Imamo u duši sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi Bogovi i đavoli koji su ikada postojali… svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.”
“Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, ali je i spokojna.. čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.”
