Aleksandar Stipčić, habana somelijer (stručnjak i edukator za kubanske cigare) i guru hedonizma, ostavlja baš onakav utisak kakav želi da ostavi – njegov izgled, stav i nastup su osmišljeni, ali on ne pozira, već iznosi ono što je u sebi odnegovao. Sa Aleksandrom smo razgovarali o tome šta smatra da je srž hedonizma, kao i kako zaista možemo na pravi način uživati u premium cigarama i plemenitim alkoholnim pićima.
Reklo bi se, Aleksandre, da od vas treba učiti. U ovim užurbanim i haotičnim vremenima, u kojima niko nema dovoljno vremena za sebe, vi promovišete ukupnu kulturu hedonizma, koja kao da dolazi iz nekog drugog sveta, ili bar iz drugog vremena, kada se sporije i promišljenije živelo. Da li ste rođeni kao hedonista? Mora li čovek imati dara da bi umeo da uživa?
Veoma dobro pitanje. Svi mi najčešće mislimo da se hedonista rađa. I ja sam mislio tako u početku, ali vremenom sam promenio mišljenje. Naravno da čovek mora imati neke urođene afinitete ka tome, ali mislim da se većina stvari stiče iskustvom. Imao sam sreću da uđem u celu priču relativno mlad sa 23, 24 godine, tako da sam se vrlo brzo okružio ljudima koji su već bili „izgrađeni“ hedonisti. Ali sam imao i sreću da ga prepoznam u toj formi.
Ne radi se samo o kubanskim cigarama, kafi, plemenitom alkoholnom piću, čokoladi, hrani, već i o tome kako ste se pripremili za uživanje, kako ste se obukli i koliko ste vremena izdvojili. Kako se pripremate za poseban trenutak uživanja – odlazak u omiljeni kafe, na primer, koliko vremena za to izdvajate? Može li čovek da se opusti i u potpunosti preda trenutku, ako zna da ima samo pola sata i da ga posle toga čekaju obaveze?
Vreme je ključna stvar. Pripremam se za svoj ritual lagano i bez žurbe. Jer i sam izbor garderobe, cipela, parfema i lokacije je za mene početak rituala. Volim da sam opušten i da nemam vremensku odrednicu. Ukoliko idem da uživam u cigari i kafi, za koju mi treba 1 sat, uvek sebi ostavim 2 sata prostora, jer radije ne bih zapalio cigaru ako bih morao da je zbrzam. Mislim da u vremenskom periodu od 30 minuta možemo da napravimo hedonističku postavku, ali iz mog iskustva, ljudi se teško u potpunosti predaju trenutku kada ih posle toga čeka neka velika obaveza. Kao što rekoh – vreme je ključ.
Kako vi pronalazite to vreme? Kako izgleda vaš radni dan i po čemu se razlikuje od slobodnog dana? Ima li momenata kada „izlazite iz lika“ i opuštate se u trenerci i bez cigare i rituala? Igrate li još ponekad košarku?
Stara dobra: Izaberi posao koji voliš, i nećes morati da radiš ni dana u životu. Uspeo sam, ali mi je trebalo više od 15 godina. Danas nema razlike izmađu radnih i neradnih dana, sve je nekako jedna celina. Uvek težim da iz tog uživanja izvučem maksimum i u poslovnom smislu, ali uvek vodim računa da posao ne preuzme uživanje jer bi izgubilo smisao, balans mora da postoji. A život oko „hedonizma“ mora da postoji. Sport je i dalje sastavni deo mog jutarnjeg rituala koji mi pomaže da ostanem na pravom putu. U zdravom telu zdrav duh. Uh! Tu je svakako i moja omiljena destinacija – Zemuska pijaca, mislim da prodavci nemaju pojma čime se bavim jer sam uvek opušten, nekada i previše, ali mi prija. A košarku sam zamenio brzim šetnjama i teretanom.
Hedonizam je viši nivo uživanja – posvećenost, gotovo umetnost. Smatrate li da u životu običnih, radnih i porodičnih ljudi može biti mesta i vremena za praktikovanje ove filozofije? Da li ste nešto u životu propustili, zanemarili, ili žrtvovali, da biste se posvetili razvijanju hedonističke kulture?
Apsolutno može. Prvo morate da naučite da uživate u trenutku koji ćete da cenite, da znate da uživate u malim stvarima kao što je dobra kafa i kockica crne čokolade. Sve zavisi od pristupa. Mislim da i jednom nedeljno ako izdvojite dva sata možete da napravite svoj ritual. U mom slučaju bi to bila cigara, kafa i nekoliko kockica crne čokolade u kožnoj fotelji sa pogledom. Vreme kada bih pored prijatne senzacije svih čula imao i vremena da poslažem kockice i sumiram prethodnu nedelju. Ne zvuči loše kao plan?
Uživate li u spontanim momentima, bez ikakve pripreme – mogu li hedonizam (sav od rituala i detalja) i spontanost uopšte da se spoje ili makar sretnu na pola puta?
Mnogo puta su neplanirana druženja bila fenomenalna. Kada se sve nekako namesti, udobno sedenje, pozadinska muzika, dobar izbor cigara i pića i, naravno, društvo sa kojim delimo taj momenat. Savakako da su planirana mnogo predvidivija, ali se uvek prepuštam momentu i verujem u pozitivnu energiju.
Ko su vaši prijatelji? Da li su i oni (u određenoj meri) hedonisti, da li uče od vas da se opuste i uživaju? Šta je ono što vi učite od ljudi kojima ste okruženi?
Kao i svi, i ja imam prijatelje raznih zanimanja i afiniteta. Nekoliko mojih najbližih prijatelja nikada nije ni probalo cigaru, pa nam samim tim to i nije tema za razgovor. Ali, isto tako imam i prijatelje sa kojima delim iskustvo u uživanju i gde su nam skoro sve teme isključivo posvećene tome. Imam sreću da često putujem i da imam prijatelje na svim kontinentima sa kojima mogu da razmenjujem iskustva. Oni svaki put nauče nešto novo od mene, ali i ja od njih. To je i suština naših viđanja, da razmenjujemo iskustva različitih kultura uživanja, ali i da zajednički kreiramo jedinstven momenat.
Zavoleli ste Kubu na prvi doživljaj i stalno joj se vraćate. Da li je to dom vašeg duha? Da li ste tamo više svoji, nego igde drugde – ili ste svuda svoji, na specifičan način?
Ja bih rekao, zavoleo sam Kubu na prvi miris. I rekao bih da veliki deo mog bića oseća tamo pripadnost. Kuba pruža priliku za iskonskom slobodom duha, jer tamo ništa nije važnije od ljudskog odnosa i čiste emocije koja nije zapraljana materijalnim i interesnim očekivanjima sa kojima se srećemo svakodnevno u Beogradu. I to jeste jedna od posebnosti večnog grada Havane, dok drugi gradovi bude u meni različita osećanja, ali ni jedan na tako specifičan način.
Da li je za prihvatanje hedonističke filozofije potrebno životno iskustvo i mudrost? Ili se oni stiču na putu praktikovanja i razvijanja hedonističke kulture? Kojoj ciljnoj grupi se obraćate promovišući hedonistički stil života i plemenita zadovoljstva? Kakav je odziv, ovde u Srbiji – imate li ozbiljne sledbenike?
Svakako da što smo stariji imamo više izvršenih eksperimenata iza nas i već smo nekako prirodnom selekcijom razdvojili stvari koje nas interesuju, a koje ne. To svakako pomaže da se fokusiramo na ono što mislimo da najviše odgovara našem biću. Kada imamo određeni pravac kojim želimo da idemo, onda je sve ostalo stvar posvećenosti. Moje primarno polje delovanja su premium cigare i sve ono što ih okružuje, od kafe preko crnih čokolada, do plemenitih alkohola, ali i kako to ukomponovati jedno sa drugim za nezaboravno iskustvo. A što se tiče našeg regiona, mi nažalost kaskamo za svetom, ali se primećuje napredak zadnjih 5-6 godina, što me veoma raduje i budi nadu da moj trud nije uzaludan, ali ima još mnogo da se radi.
Vidite li kuda vas dalje vodi vaš put – imate li snove koje još niste ostvarili?
Put vodi na Kubu, kao i obično. Haha… A možda i jednog dana da se probudim u maloj kućici na svojoj plantaži duvana u Pinar del Rio.
Fotografije: WANNABE Media
Aleksina Đorđević
