Savremeni svet mnogo duguje rimskoj civilizaciji – na mnogo načina stari Rimljani bili su neverovatno napredni za svoje vreme. Ipak, prošlost često doživljavamo previše romantizovano, delom zahvaljujući istoričarima koji su isticali pozitivne strane kulture, religije i zakona, a delom gladijatorskim filmovima, koji su, ma koliko brutalni bili, takođe romantizovani.
Stari Rimljani i šokantne činjenice o njihovom životu
Stari Rimljani bi sigurno bili šokirani mnogim stvarima u savremenom svetu, ali za nas su šokantne mnoge stvari koje su njima bile uobičajene.
Nošenje purpurne boje bilo zabranjeno
U rimskom društvu, purpurna boja (mešavina plave i crvene, slična ljubičastoj) bila je povezana sa slavom, moći i kraljevstvom i običan svet nije smeo da je nosi – bila je rezervisano samo za cara i druge Rimljane visokog ranga.
Samo je rimska elita nosila purpurnu, pre svega jer je njena proizvodnja bila skupa – sva purpurna boja je poreklom iz Fenikije. Da bi se napravilo dovoljno boje za jednu togu, trebalo je zgnječiti deset hiljada mekušaca. To je značilo da purpurna boja vredi otprilike isto kao zlato.
Rimljani su voleli da klasne razlike budu uočljive na prvi pogled i zabrana purpurnih toga običnom svetu je odličan primer rimskog zakona o raskoš, koji su zabranili Rimljanima niže klase da pokažu bilo kakvo bogatstvo koje mogu imati. U rimskom klasnom sistemu, samo su viši slojevi mogli da se razmeću svojim bogatstvom.
Prostitutke su morale da farbaju kosu u plavo
Ovo pravilo takođe ima veze sa isticanjem klasnih razlika i društvenog položaja. Ogromna većina rođenih Rimljanki bila je tamnokosa. Plava kosa je bila povezana sa Galima i varvarima.
Prostitucija je u drevnom rimskom društvu bila legalna i nije bilo društvenih posledica za muškarce koji su koristili usluge prostitutki. Međutim, same prostitutke, posebno one niže klase, bile su prezrene.
Kako bi se osiguralo da nijedna dobra i poštena Rimljanka ne bude pomešana sa nekom takvom, uveden je zakon da prostitutke (od kojih su mnoge bile robinje i nisu imale izbora) moraju da farbaju kosu u plavo. Ovim se postizalo da više izgledaju kao varvarski Gali, a ne kao rimske dame.
Ovaj zakon je neko vreme funkcionisao. Ali, moda je oduvek pronalazila načine da oboji stvarnost – plemenite Rimljanke su ubrzo počele da zavide plavušama na poželjnom izgledu i krenule su i same da se farbaju u plavo ili da nose perike napravljene od plave kose obrijane sa glava prostitutki.
unsplash.com/@giamboscaro
Stari Rimljani su mogli da prodaju svoju decu u ropstvo
Zapravo, rimski očevi su mogli da prodaju u ropstvo svoje sinove, ili da ih „iznajme“ na neko vreme. Otac bi se dogovorio sa potencijalnim kupcem oko cene i trajanja ropstva njegovog sina i kada vreme istekne očekivalo se da „zakupac“ vrati sina u neoštećenom stanju.
To je bio izuzetak koji nije predstavljao uobičajenu praksu, a postojala su i ograničenja – otac je mogao da „iznajmi“ istog sina dva puta, ali ako bi to uradio i treći put, smatran je nepodobnim ocem. Svaki sin koga je otac prodao tri puta, bio je pravno emancipovan od svojih pohlepnih roditelja (ali tek nakon što je završio svoj treći staž kao rob).
Pravilo tri prodaje je važilo za svako dete, pa ako je neki otac želeo da zarađuje iznajmljujući decu u roblje, mogao je da nastavi da ih eksploatiše.
Očevima je bilo dozvoljeno da ubijaju svoje porodice
Stari Rimljani su prvobitno doveli patrijarhalno društvo do krajnosti – osim što su očevi mogli da prodaju svoje sinove u ropstvo, mogli su i da ih ubiju, jer su oni bili njegovo vlasništvo.
Na ocu je bilo da bira kako kazniti svoju decu. Ako je smatrao da ona zaslužuju smrt, mogao je da ih ubije bez pravnih posledica. Čak ni odlazak od kuće nije prekidao očevo vlasništvo nad decom. Ćerka koja se udala i dalje je mogla da bude kažnjena (ubijena), a sinovi su postajali istinski nezavisni tek ako bi bili tri puta prodani, ili nakon što otac umre.
Na kraju su ova pravila odbačena i do prvog veka pre nove ere, pravo čoveka da ubije svoju porodicu je uglavnom ukinuto. Ali, ako je sin osuđen za zločin (okaljao je očevo ime), ocu je i dalje bilo dozvoljeno da ga ubije.
Surove egzekucije
Rimljani su imali mnogo inventivnih načina da ubiju kriminalce i zatvorenike. Mogli su im odseći gleve, baciti ih sa visine ili primorati da učestvuju u gladijatorskim igrama i spektaklima.
Najgori oblik egzekucije je sačuvan za one koji su počinili krajnji zločin – oceubistvo. Svakome ko je proglašen krivim za ubistvo oca prvo su vezivane oči jer više nije bio dostojan da gleda svetlost. Zatim bi krivca izveli iz grada do najbliže reke i tukli ga do ivice smrti, a onda bi ga ubacili u kožnu vreću zajedno sa zmijom, psom, majmunom i petlom i bacili ga u vodu.
Stari Rimljani su izmislili neke neobične i okrutne oblike pogubljenja, uključujući damnatio ad bestias (pogubljenje životinjama), pri čemu su zločinci bili vezani za stub da bi ih divlje životinje rastrgle.
Pročitajte i ovo: Drevni pronalasci čiju primenu savremena nauka ne može da rekonstruiše
Zbunjujuća pravila u vezi sa preljubom
Nije iznenađujuće da su stari Rimljani imali različita pravila po pitanju kažnajvanja preljube, u zavisnosti od toga da li ju je počinila žena ili muž. Takođe nije iznenađujuće da su muževi bili prilično slobodni da rade ono što žele. Mogli su da imaju ljubavnice i da spavaju sa prostitutkama i niko ne bi trepnuo – to je postajalo problem samo ako se smatralo da muž preteruje.
Za suprugu stvari su bile sasvim drugačije – ako bi muž zatekao svoju ženu sa drugim muškarcem, morao je da zaključa dvoje ljubavnika u sobu i u narednih 20 sati prikupi što više svedoka. Kada bi pronašao svedoke, imao je još tri dana da prikupi dokaze i morao je da sazna koliko dugo je afera trajala, gde se dogodila i ko je ljubavnik, kao i sve druge detalje do kojih je mogao da dođe.
Nakon što bi prikupio činjenice, morao je da se razvede od svoje žene – ako kojim slučajem ne bi uspeo da se razvede, muža bi smatrali svodnikom, koji je podvodio svoju suprugu.
Ako je muž želeo osvetu, mogao je da ubije ljubavnika svoje žene ukoliko je bio rob ili prostitutka (od kojih nijedno nije uživalo nikakva prava u rimskom društvu). Ako je ljubavnik bio građanin, stvari su postajale složenije. Muž je tada morao da ode kod svekra – jer je otac i dalje bio vlasnik svoje ćerke i imao je pravo da ubije njenog ljubavnika. Ako je otac pristajao na to, ljubavnik bi bio mrtav, bez obzira na njegov društveni položaj. Takođe je postojala šansa da će otac odlučiti da ubije svoju ćerku i poštedeći njenog muža nevolja oko razvoda.
Stari Rimljani su mislili da je hrišćanstvo kanibalistički krvni kult
Kao osvajači, stari Rimljani su imali tendenciju da ostave kulturu i sistem verovanja pokorenih naroda prilično na miru, težeći asimilaciji, koja se vremenom dešavala – sami su upijali uticaje, koliko su ih i širili.
Međutim, Jevreje i rane hrišćane nisu prihvatali, jer im je praksa obrzivanja bila odbojna i smatrali su je okrutnim sakaćenjem genitalija. Rimljani su činili neka prilično užasna dela u ime svojih bogova, ali očigledno je taj mali deo kože na vrhu penisa bio korak predaleko, čak i za njih.
S druge strane, hrišćani su prvo viđeni kao kanibalistički kultisti krvi. Rimljani nisu shvatili delove svetog pričešća – „telo Hristovo“ i „krv Hristovu“ – bukvalno.
Koristili su delove tela gladijatora u medicinske svrhe
Rimski lekari su verovali da konzumiranje delova tela gladijatora može pomoći u lečenju različitih bolesti. Njihova krv i jetra su bili posebno dobri u lečenju epilepsije, a kada su gladijatorske igre zabranjene posle 400. godine nove ere, Rimljani su počeli da koriste krv pogubljenih kriminalaca.
Ova opsesija konzumiranjem delova tela gladijatora proširila se i na kozmetičke tretmane – mrtve ćelije kože gladijatora (ostrugane iz kupatila) korišćene su u kremama za lice i kao afrodizijaci. Za to je korišćen alat strigil, kojim se strugao višak ulja, prljavštine i znoja sa kože, a gladijatori su prodavali svoje sastrugane slojeve.
Stari Rimljani su trgovali urinom
Rimljani su intenzivno koristili javne toalete. To nisu bila samo mesta za olakšanje, već i važna društvena središta. Naravno, ovi užurbani javni toaleti proizvodili su mnogo otpada, tako da su Rimljani morali biti prilično inventivni da bi ga se otarasili.
Stari Rimljani su bili veliki inženjeri. U Rimu je većina otpadnih voda građana završila u Cloaca Maxima – jednom od najranijih kanalizacionih sistema na svetu. Odavde se sakupljao urin i zahvaljujući svom sadržaju amonijaka, prodavan kao hemikalija koja se koristi za pranje i štavljenje kože. Izvan samog Rima, robovi iz hemijskih čistionica su obilazili toalete i sami sakupljali urin.
Urin je postao tako veliki posao da je car Vespazijan (69-79. n.e.) počeo da ga oporezuje. Kada se njegov sin Tit požalio na odvratan način na koji njegov otac pravi novac, Vespazijan je rekao svom sinu da pomiriše zlatnik. Zatim ga je upitao da li smrdi, a kada je njegov sin odgovorio negativno, car je odgovorio: „A ipak dolazi od urina“.
Rimski javni toaleti su bili uznemirujući
Rimljani ostali upamćeni kao čisti ljudi i to je u velikoj meri bila istina. To ipak ne znači da bi rimski javni toaleti danas prošli ispit.
U Rimu je bilo 140 zajedničkih javnih toaleta – to su bila mesta gde su se ljudi družili dok su obavljali svoje potrebe. Kao što je pomenuto, većina ovih javnih toaleta bila je povezana impresivnim kanalizacionim sistemima, koji su u drugim društvima razvijeni tek vekovima kasnije.
Arheolozi su pronašli mnogo dokaza koji sugerišu da su ovi javni toaleti bili biološke opasnosti koje čekaju da se dogode. Dokazi sugerišu da ovi toaleti skoro nikada nisu čišćeni i da su bili prepuni parazita. Takođe, od upotrebe toalet papira svet je delilo nekoliko milenijuma i u javnim toaletima se za brisanje koristio sunđer na štapu, poznat kao terzorijum.
Da stvari budu još gore, u kanalizacionom sistemu živeli su pacovi i zmije i postoje zapisi o njihovim napadima na korisnike toaleta. Takođe, toaleti su proizvodili velike količine metana koji se nakupljao i postajao zapaljiv i potencijalno eksplozivan. Svet se borio protiv loše sreće u toaletima na svoj način – čini za odbijanje demona bile su urezane u zidove javnih toaleta, a ljudi su čak nosili sa sobom statue Fortune, rimske boginje sreće, kada im je bio potreban toalet.
Kada sa ove distance pogledamo navike, pravila i zakone starih Rimljana, možemo videti da su na mnogo načina bili zapanjujuće brutalni. Građanska prava, osim za elitu, skoro da nisu postojala i robovi su živeli pakleno, a drevni Rim nije bio ni približno tako liberalan kao što su mnogi istoričari verovali. Ipak, tadašnja dostignuća civilizacije poslužila su ukupnom napretku čovečanstva – a stvari su i danas na mnogo načina daleko od idealnog, humanistički orijentisanog društva, koje je i dalje na evolutivnom putu.
Pročitajte i ovo: Drevna civilizacija Maja – da li smo nešto naučili od njih?
Fotografije: Giammarco Boscaro na Unsplash
Đorđe Đoković
