Iako je njegovo glavno zanimanje arhitekta, Nikola Nikodijević se bavi i studijskom fotografijom i video produkcijom. U Kini, Japanu i Srbiji sarađivao je na raznim projektima, kao što su reklame, kampanje, muzički spotovi, kratki filmovi, modni editorijali i umetnička fotografija. Jedan je od organizatora Festivala japanskog kratkometražnog filma, kao i turneje japanskog rok benda 101A u Srbiji.
WANNABE MAN: Vaše primarno zanimanje je arhitekta, ali se bavite foto i video produkcijom. Kako spajate jedno i drugo?
NIKOLA NIKODIJEVIĆ: Moj poziv je arhitektura, ali to ne znači da sam time definisao svoje afinitete i aktivnosti.
Veliki broj metoda koji se primenjuju u arhitekturi su podjednako zastupljeni u fotografiji i filmu, stoga ne bih rekao da je veliki izazov dovesti ove pozive u istu ravan . Radije bih rekao da se različite profesije uzajamno dopunjuju.
Neretko znanje koje steknem učeći kroz film, makar u kontekstualnom smislu, primenim i u arhitekturi i obrnuto. Takodje, arhitektura je često prisutna kroz samu scenografiju.
Taj pristup nije nov s’ obzirom da je mnogo arhitekata koji su slične stvari radili primenjujući znanje iz arhitekture na filmu (Fric Lang, Boris Kaufman, Lynch itd.)
Otkud interesovanje za produkciju i na čemu u toj oblasti najviše volite da radite?
Fotografija je hobi koji se javio kao plod strasti i koji sam pre svega individualno razvijao. Film je za mene prirodni nastavak fotografije, koji se kroz sklop okolnosti pretvorio u jednu kreativnu potrebu (okruženje, ljudi sa kojima se ideja razvijala, radoznalost za otkrivanje novih kulturoloških momenata…)
Trenutno mi sam proces produkcije filma donosi najviše zadovoljstva.
Boravili ste u Kini i tamo ostvarili mnoge projekte. Kakva su vam iskustva i saradnja sa Kinezima?
Kinu i kinesko tržište sam najbolje upoznao kroz svoju karijeru u arhitekturi. Sa obzirom da Kina u poslednje dve decenije predstavlja raj za ovu struku, imao sam priliku da učestvujem u izradi mnogih projekata.
Ono što definitivno ostavlja najsnažniji utisak je duh koji prožima sve pore društva – “YES WE CAN”. Donekle bih to uporedio sa zapadnim svetom 50-70tih godina kada su svi isčekivali budućnost sa nestrpljenjem, radujući se rapidnom razvoju društva i tehnologije.
Da nije takve atmosfere, verovatno se ne bih ozbiljnije posvetio novim medijima. Činjenica da za svaku aktivnost postoji tržište je jako ohrabrujuća, kao i da su ljudi generalno prilično otvoreni ka novim stvarima i aktivnostima.
Pretpostavljam da su tehnološke mogućnosti tamo na daleko višem nivou, nego kod nas. Da li je i to jedan od razoga što ste se zaputili u Kinu?
Dostupnost tehnologije svakako olakšava brz razvoj ali i obavezuje na konstantno unapređivanje. Naveo bih jedan svakodnevni primer koji bi možda najbolje ilustrovao situaciju. U Kini svako poseduje smartphone, a kvalitet istog zavisi od materijalnih mogućnosti. Ukoliko neko nije u situaciju da priušti brendiran aparat, uvek ima mogućnost kupovine alternativnih modela (kopija) koje u većoj ili manjoj meri sadrže sličnu funkcionalnost.
Tehnologija je jedan od razloga zašto u Kini postoji nešto “kolektivno” što ljude stavlja na neki sličan nivo – mogućnosti, informisanost, dostupnost, interakcija na sličnom ili istom nivou, je ono što pravi jedno postojano i aktuelno tržište koje je adaptabilno na promene.
Druga stvar jeste što je ovde spremnost i angažovanje dovoljno da se krene u realizaciju ideja, dok se u Evropi to već tretira ko privilegija.
Da li ste očarani istočnom kulturom, s’ obzirom na to da ste radili u Japanu i čak organizovali Festival japanskog kratkometražnog filma u Beogradu (JSFF)?
S’ obzirom da gajim veliku strast prema putovanjima i otkrivanju novih kultura, teme koje Azija sa sobom nosi bih svakako okarakterisao izuzetno inspirativnim. Kroz svoj rad i saradnju sa ljudima dobijam priliku da dublje istražujem i otkrijem nešto sasvim novo. Međutim, podjednako interesovanje gajim i prema drugim delovima sveta, te osećaj očaranosti ne bih rezervisao samo za Aziju.
Što se tiče JSFF-a, očaranost drugom kulturom nije prelomni razlog za tu aktivnost. Možda je potreba i angažovanje celog tima za JSFF ekvivalentna potrebi Japana, koji je već duži period prisutan i posvećen Srbiji kroz razne razvojne projekte i donacije.
Bili ste i organizator turneje japanske grupe 101A po Srbiji, koja je prošle godine učestvovala i na festivalu “Exit”. Da li imate u planu da još neke muzičke zvezde iz Japana ili Kine dovedete u Srbiju?
Saradnja sa 101A je produkt razumevanja, poštovanja i uzajamnog podržavanja. Kvalitet njihove muzike, a zatim i poznanstvo koje se ostvarilo tokom njihove turneje po Kini, je rezultiralo preklapanjem aktivnosti na brojnim poljima (naše aktivnosti u Japanu, njihova poseta Srbiji, organizovanje filmskog festivala u Beogradu kao i saradnja na daljinu na nekoliko kratkih filmova).
Nove aktivnosti se razvijaju organizacijski, samim time nisam u stanju da predvidim konačnu formu. Ono što svakako mogu reći je da se sa svakom aktivnošću ostvaruje saradnja sa novim ljudima koji su, gotovo uvek, podjednako posvećeni ideji, a time i sami postaju deo jednog šireg tima.
Ono što se svi trudimo je da prilikom organizovanja filmskog festivala, javnosti predstavimo novog umetnika iz Japana. Takodje, u planu su i organizovanje miror eventa u Tokiju i Kini, gde ćemo se truditi da Japanu predstavimo neke od domaćih umetnika.
Kada uporedite svetsku i našu oblast video produkcije, imali razlike i da li u tom smislu zaostajemo za svetom?
Na globalnom nivou produkcija je u krizi.
Čak i Holiwood ima sve više filmova koji ne uspeju da pokriju ni osnovni budžet. Naravno, to nije razlog da se ova delatnost potpuno zanemari, već se konstatno pronalaze alternativni načini realizacije, što sa druge strane rezultira brojnim eksperimentima.
Ono po čemu se svakako ne razlikujemo od ostalog sveta je da ne manjkamo u kvalitetu i telentovanim ljudima. Međutim, situacija je sasvim drugačija kada su u pitanju tržište ili kultura i podrška same države. Na žalost, jako je teško napredovati u sredini koja nije u stanju da obezbedi elementarne uslove za rad, da prepozna benefite, pruži podršku ili pak da se ne meša u koliko bi to bilo na benefit opšteg dobra. (Ne)Srećom mnogi kreativci su izlaz našli van granica Srbije, te talenat nije nužno osuđen na trendove u zemlji.
Kulturna scena nikako ne bi smela da bude zanemarivana bez obzira na ekonomsku ili političku situaciju u zemlji. Mislim da je trenutno najadekvatniji način za doprinos aktivnosti koje sprovode Ministarstvo Prostora i mlada umetnica TKV , koji uspevaju da izraze svoje ideje i približe ih ljudima tako što ih iznose na ulicu.
Šta je ono na čemu trenutno radite?
Trenutno bi ono čime se bavim najbolje definisala reč – seks.
