Eto, ne morate zaista da mislite o tome. Ali za svaki slučaj pobrišite nezgodnu prepisku, jer osim što neko vaš može da je pročita zbog vašeg nehata i sopstvene radoznalosti, društvena odgovornost vam nalaže da pomislite da će oni to verovatno čitati ako vam se nešto, nedajbože, desi.
Ako ste odgovorni detaljista, ljubitelj apsurda i crnog humora, možete napraviti testament u kome zaveštavate svoje korisničke naloge i lozinke u cilju stvaranja dodatnih neprijatnosti onima koji inače vole da njuškaju po vašoj privatnosti, za šta posthumno, svakako više niste odgovorni. Jeste da nećete moći kao poslednji da se najslađe smejete, kao u poslovici, ali što da ne zabiberite, ako vam se hoće.
Potreba za zakonskim odrednicama i protokolima koji će regulisati posthumno upravljanje ili gašenje naših virtuelnih naloga, svakako nas upućuje na to da savremenu internet komunikaciju shvatimo veoma ozbiljno, jer je postala integralni deo naših svakodnevnih aktivnosti, poslovnih i privatnih, o čijoj sudbini treba da razmislimo – baš kao što razmišljamo o tome ko će čitati naše dnevnike, da li će rasprodati naše kolekcije i pokloniti bibliotekama naše knjige i za koga takva zaostavština može imati vrednost, emotivnu ili materijalnu.
