Ali, svetu je dozvoljeno da se uništava na sve načine, da se ubija, truje i anestezira do besvesti, a svaka borba protiv zavisnosti u startu greši u pristupu – pokušava da u nama izazove otpor i strah od onoga što može da nam se desi ako postanemo zavisnici i u suštini tvrdi da niko nije dovoljno jak da se tome suprotstavi, da smo gotovi i unapred pobeđeni, ako se upustimo… Borba protiv zavisnosti, trebalo bi da se bavi psihoterapijom, samospoznajom, meditacijom, svim mogućim tehnikama i načinima pomoću kojih možemo da u sebi pronađemo zavisnički koncept i da ga se oslobodimo. Da osvestimo i osvetlimo mesta slabosti, straha, kukavičluka, krivice. U procesu lečenja od zavisnosti to se radi. Ali retko uspeva. Treba da se radi preventivno. Da se samospoznaja uvede u škole umesto predavanja o alkoholizmu i narkomaniji. Da se podučimo domaćinskoj upotrebi, koja poštuje i proizvod i rad uložen u njega (ili novac koji smo dali za taj proizvod i svoj rad kojim smo zaradili taj novac) kao i svrhu upotrebe i samog sebe u toj svrhovitosti. Alkohol lepo greje i opušta i podstiče nas da se izludimo, iskačemo i izbesnimo na nekom provodu, svaka droga ima svoj rad i svoj trip, ali svaka zloupotreba i zauzimanje položaja zavisnosti oduzima svrhu, poštovanje i smisao doživljaja.
Jer, ne može se živeti u doživljaju. Mnogi su pokušali i još uvek pokušavaju. Uzalud, mora se živeti u realnosti. Čak i kad postaneš zavisnik, ne živiš u doživljaju, jer on nestaje, a porok postaje neophodan za obično funkcionisanje, koje je dostupno svakom nezavisniku u običnoj realnosti. Ne može se pobeći od sebe, od rada, od poštovanja, jer to su naše stvarne potrebe. I ako ih ne zadovoljimo, ako ne spoznamo sebe i ako ne radimo ništa, ako ne znamo da poštujemo sebe, uzalud ćemo bežati u poroke, u izmišljene potrebe. Naše stvarne potrebe stalno će nas dozivati, a mi ćemo sve manje biti u stanju da se odazovemo, bićemo nesrećni, bedni, usamljeni, očajni i ogorčeni.
