Možete mrzeti vetar koji vas probija do kostiju, a možete mu se diviti i biti opčinjeni njegovim nepopustljivim fijukom, načinom na koji se sudara sa nepomičnim stvarima i tera ih da podrhtavaju i klopoću, povijaju se, uvrću, premeću i lete. U statičnom prizoru gustih oblaka, mutno osvetljenih golih grana u bezbojnom jesenjem daun – danu, nalazi se ista moć, ista veličanstvenost koja pronalazi odjek u vašem biću i navodi vas da se osećate ulepljeno osećanjima koja ne možete da razlikujete i sortirate, jer su mutna, zbijena, bezbojna, neraspoznatljiva.
Kad osećate kako na vas utiče priroda, svetlo i boje i njihov nedostatak, jasno vam je da ste povezani sa njom, duboko, primitivno, iskonski i neraskidivo. I da će to ostati tako i u zimu koja uvek iznova dolazi, dok konačno ne postane vladajuće godišnje doba vašeg života, u bilo kom godišnjem dobu sveta oko vas. Ledeno, surovo, konačno. Do sledećeg večnog proleća.
Pročitajte još i ovo:
10 razloga zbog kojih pametni ljudi obožavaju sarkazam
Saveti za bolje i brže pamćenje
8 načina da razlikujete pravog prijatelja od onog koji to nije
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvori fotografija: www.thefashionisto.com
Aleksina Đorđević
