Popularnost hrani vaš ego – poštovanje hrani vašu dušu

Veliki poroci velikih pisaca

Citati Thomasa Manna o čoveku, ljubavi, istini i vrlinama

8 Netflixovih Marvel heroja koje bismo voleli da vidimo u MCU

Zanimljive činjenice koje treba da znate o Tomu Hardyju

10 glumica u koje smo bili zaljubljeni 90-ih

Ivan Divan: “Ne bih odvajao svoju čovečnost od umetnosti”

Postavljanje granica – znak zrelosti i stabilnosti

Kako da bolje podnesete odbijanje

Iritantne stvari koje vam sigurno neće nedostajati – jer ste singl

Ovo je hrana od koje će vam mamurluk biti “kao rukom odnesen”

Ovo su najplaćeniji sportisti u 2021. godini, a evo koliko oni zarađuju

Hrvatska kompanija Rimac postaje većinski vlasnik Bugattija

Stvari koje rade pravi džentlmeni

Ovo je hrana koju bi trebalo da izbegavate nakon što napunite trideset

Blog

Intervju: Bogdan Stevanović Blogdan, bloger

Imidž je veliko kreativno polje kojim vladaju žene i gej muškarci, ali rekla bih da se taj trend među mladima menja i da je izgled, vizuelna prezentacija ličnosti, sve važnija. Kako ti sebe izražavaš kroz imidž, šta o tebi govore tvoji pirsinzi i tetovaže?

Kad čujem reč imidž i sintagmu “građenje imidža” moram da popijem probiotik. To je možda prezentacija vizuelnog, ali ne i prezentacija ličnosti. Ličnost je ono što činiš, a ne ono kako izgledaš. Nažalost danas se u nedostatku ličnosti grade imidži po separeima, sa satovima koji vise ko tanjiri oko zglobova i tompusima među zubima koji se puše zarad prezentizma, a ne zarad hedonizma. Ili po klinikama za plastičnu hirurgiju. Gde sve to nije problem dok potreba za izgradnjom imidža ne ide nauštrb izgradnje ličnosti. Pošto se danas te dve stvari permutuju, ja sam se odlučio da moj imidž ne govori o meni, zato kad me vidite na ulici izgledam kao grubijan za kog niko ne bi pomislio da kod kuće voli da piše o ljubavi.

Blogdan 5 Intervju: Bogdan Stevanović Blogdan, bloger

Tetovaže su našle mene, ne ja njih. Prvu sam uradio kada je jedan tattoo studio organizovao humanitarno tetoviranje srca kako bi pomogli prikupljanje novca za transplantaciju srca jednoj devojčici. Ostale tetovaže koje imam na desnoj ruci simbolično me podsećaju na bitne i drage ljude u mom životu. Imam još istetovirane lego kocke i dijamant. Pirsing sam stavio na obrvu sa 18 godina i bio je izraz bunta, jer su mi roditelji branili. Pre tri godine dok sam radio za jednu nesrećnu fondaciju, bilo mi je zabranjeno da ga nosim na poslu, pa sam morao da ga skidam. Od tad ga više ne nosim.

Šta misliš, šta je ono što ljudi prepoznaju u tvom pisanju, zašto im se sviđa Blogdan? Kako si se osećao kad si shvatio da si čitan i popularan na netu?

Mislim da ljudi prepoznaju da sam jedan od njih. Samo to i ništa više. Nema tu nikakve posebnosti, jedinstvenosti, neponovljivosti – već samo pisanje o onome što svi osećaju, ali možda ne zapisuju. Jedina je razlika što ja, eto, zapisujem. Mnogo vremena uopšte nisam shvatao koliko ljudi čita to što pišem. Tek kroz jednu anegdotu naslutio sam o kolikom broju ljudi se radi. Kada sam objavio tekst “Je l’ mlada trudna il’ je ljubav prava?” fotografiju koja je pratila taj tekst sam našao na Facebook profilu Biljane Srbljanović. Na fotografiji su bili mlada u venčanici i mladoženja u odelu kako izlaze iz svoje seoske kuće i oboje drže pištolje iz kojih pucaju u vazduh. Pošto tekst govori o tradicionalnom shvatanju bračnog odnosa, bilo mi je zanimljivo da tu fotografiju iskombinujem sa tekstom. Kada sam ga objavio, posle pola sata stigla mi je poruka u inboks: “Kako vas nije sramota da koristite fotografiju mene i moje žene sa naše svadbe??? Odakle vam fotografija uopšte i hoću da je skinete odmah!!!“. Naravno da sam je skinuo i da sam se izvinio, ali kolika je mogućnost da od svih ljudi na Balkanu ja objavim sliku baš one osobe koja čita moj blog…

Blogdan 6 Intervju: Bogdan Stevanović Blogdan, bloger

Veruješ li da svako može da bude ono što jeste?

Ne mislim da se radi o tome da li može, jer sigurno već jeste. Radi se o našoj ludoj potrebi da budemo nešto što nismo. Kao da nam je ugodniji život u tuđim ulogama a ne u sopstvenoj koži. Najveći je problem ljudska potreba za pripadanjem koja nas često odvede od sebe a ne dovede blizu nikoga. I u tom limbu, ko ćurke u magli, ljudi tumaraju. Kad potreba za samospoznajom nadjača potrebu za pripadanjem, tad smo na putu ka sreći.

Kad bi imao neku super-moć, koja bi bila?

Na sticanju jedne već radim. Učim se da praštam.

I kad bi bio neki guru, šta bi poručio ženama koje nikako ne uspevaju da pronađu muškarce koji su im dorasli? I nedoraslim muškarcima, takođe?

Vau, kakve dve suprotstavljene strane za posavetovati… Da lome svoj ego, i da mu ne povlađuju, jer niko nije toliko velik da mu neko nije dorastao. Uz manje prepotencije, a više dobronamernosti – niko neće ostati nedorastao, a ni usamljen.

Zapratite svoj omiljeni magazin na YoutubeuInstagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.

Aleksina Đorđević

Wannabe TV

Editors choice