Postavljanje granica – znak zrelosti i stabilnosti

Kako da bolje podnesete odbijanje

Iritantne stvari koje vam sigurno neće nedostajati – jer ste singl

Ovo je hrana od koje će vam mamurluk biti “kao rukom odnesen”

Ovo su najplaćeniji sportisti u 2021. godini, a evo koliko oni zarađuju

Hrvatska kompanija Rimac postaje većinski vlasnik Bugattija

Stvari koje rade pravi džentlmeni

Ovo je hrana koju bi trebalo da izbegavate nakon što napunite trideset

Vodič kroz emotivni nered – za početnike

Kako da doneseš odluke koje menjaju život

Nisu svi treninzi isti, a ovo je pet vrsta treninga koje možete isprobati

Šta misliš da devojka očekuje od tebe – a šta je njoj zapravo bitno

DRAM BEND: “Izdati prvi album je kao da si završio osnovnu školu”

Ovo su najavljeni albumi koje nestrpljivo iščekujemo u ovoj godini!

Kako da all black stajlinge ovog proleća učinite zanimljivijim

Blog

Još jedna cigla u glavi: Preturih još jednu godinu, bokte!

1/2

E slatko ću da ispratim ovu 2017. daleko joj lepa kuća i ne povratila se nikad! To je najbolje što mogu da poželim sebi za Novu godinu, a bogami i mnogima oko sebe, jerbo nije samo meni bilo kao u centrifugi, fliperu, majndbloueru (to sam sad izmislila) nego skoro svima koje znam. A onda pomislim, koliko li je još onih koje ne znam, a isto se ovako osećaju? Kao da ih je ova godina jahala potežuđi đem da razvali vilicu, zabijajući mamuze do krvi, čupajući grivu do ćelavosti. Da ne pominjem ostale jahačke aktivnosti otpozadi.

Rodeo, rodeo, veliki rodeo! Ali to je iz jednog filma, pre nego što su milenijumci rođeni (ne znam što svi kažu “milenijalsi” kao da je i sluh ostao u prošlom veku) a i ja sam iz polovine prošlog veka i ova j#@*na godina je učinila da se osećam baš ono, polovno. Biće da ima i neke veze sa tim što sam oduvala pedesetu. Pola veka, jbt! Ali to je pola kalendarskog veka, a ne mog životnog. Mislim, ja sam možda svoju polovinu potrošila još pre dva’es’ godina, otkud znam… A znate kad je bila 77-ma? Kad sam ja bila mala, a Bata Živojinović i Ceca Bojković mladi, kao moji roditelji. I kad se “Pas koji je voleo vozove” nalazio u ukrštenicama i testovima opšte kulture.

Četrdeset godina posle psa, vozova i rodea – čoveče, nisam mogla da zamislim da ću preturiti tolike godine – evo me gde još jednu prebacujem preko glave. Mada više imam osećaj da pokušavam da je otresem s leđa, jer me je, jelte, zajahala. I da pokušavam da izvučem stopala kao iz nečeg u šta sam nepažnjom ugazila, a da mi martinke ostanu na nogama, ako je moguće. Dobre su to čizme, nosim ih već tri godine, a ovima sam uzela dušu, čini mi se, samo nisam još u stanju da ih se odreknem. Osećam se mlađe u njima, priznajem, mada je i meni često duša u nosu. A kontam i da mi pomažu da izgazim i išutiram ovu godinu do kraja.

A bila sam upozorena, još početkom ove godine na izdisaju. Prijatelj mi je rekao da ima osećaj da se ponavlja 2012. a ta je vala, bila grozna. Ludačke veze, prevare, intrige, smrti – rolerkoster u kući strave. Nisam htela da mu verujem, ali posle sam morala. I neke horoskope sam čitala, neki Jupiteri i Škorpije su zajahali i predviđanja su bila, hah, ludačke veze, prevare, intrige, smrti. I kao, horori u kući strave dobri su za samospoznaju. Ma jbt, dokle ću više da se samospoznajem kroz ludilo, bol i gorčinu?! Mislim, Deda Mraze, Deda Mraze, donesi mi jednu podnošljivu godinu, dok me moja duša u nosu još nije napustila putem iskijavanja.

979a9a63cbe866bbaa3d95853a95d941 Još jedna cigla u glavi: Preturih još jednu godinu, bokte!

Wannabe TV

Editors choice