I onda, osećaj počinje da izmiče. Znao si. Toliko intenzivno osećanje radosti i zadovoljstva mora da se plati boravkom na nekom još dubljem dnu od onog koje si već upoznao. Ti se upinješ, ali sa svakim pokretom toneš sve dublje. Ali ništa bolje od sebe nisi ni očekivao. Eto, opet si sve zajebao. Kako da budeš srećan, kad ne umeš da budeš srećan? Kako se drugi ljudi nose sa tim? Kako je nekome normalno da bude srećan, a tebi nije. Mora da nešto mnogo nije u redu s tobom.
Znaš da si ljudsko biće, kao i drugi i da se i drugi nose sa problemima kao i ti, nekima možda ide bolje, nekima ne. Tebi je prilično dobro išlo do sada, dok se nisi suočio sa izazovom da budeš „normalan“ a ti znaš da nisi. Ali to je u redu. Niko nije normalan, osim ako to nije definicija opšteprihvaćenog proseka, koji podrazumeva i prosečan kapacitet osećanja, prosečan senzibilitet, prosečnu inteligenciju. Ti se verovatno nikada nisi ni uklapao u taj prosek, pa zašto bi sada počinjao? Najveći izazov za tebe je da budeš to što jesi, odnosno, da ne budeš normalan, ako već sebe ne doživljavaš kao prosečnu, odnosno normalnu osobu.
