Ali dobrota i davanje su uređeni kosmičkim zakonom, a ne ljudskim. Nama je dato da se držimo materijalnog i da se trudimo da rešimo jednačine davanja, da dugujemo i vraćamo dugove, da uzvraćamo i zadužujemo. Ipak, sa tim materijalnim principom, mi nismo udaljeni od duhovnog, jer postupajući kako znamo i umemo, živeći među ljudima, tražeći i pružajući pomoć i usluge, moramo da uočimo kako se neki krugovi nikad ne zatvaraju i kako se stvari ne odvijaju onako kako mi mislimo da treba, već se dešavaju neočekivani obrti, koji nam ukazuju na višu promisao.
U praksi, to izgleda ovako: Neko učini za nas nešto što nam mnogo znači i mi nikako ne možemo da mu se odužimo, osim da mu iskreno budemo zahvalni. Nikako se ne ukazuje prilika da mu uzvratimo. A onda nas neko zamoli za pomoć i mi se potrudimo koliko god možemo da tom nekom pomognemo, skoncentrisani na situaciju, ne razmišljajući o davanju, primanju, zaduživanju, uzvraćanju. Ali tog momenta smo upravo vratili dug koji nam je ostavio onaj koji je za nas nešto učinio. Zapravo, nismo ga vratili, nego smo ga preneli dalje. Pružajući pomoć i uslugu, zadužili smo primaoca da dobrotu prenese dalje. Prvom sledećem ko se njemu bude obratio za pomoć. A svako može nekome da pomogne na neki način, koji je njemu dostupan u oblasti u kojoj je kompetentan i delotvoran.
