Srednje godine su tema mnogih filmova u kojima su prikazani muškarci kako panično posežu za elementima mladosti koja im izmiče, kako pokušavaju da se takmiče sa mlađima od sebe i da naprave statusnu barijeru pred nadolazećim godinama. Razvode se, zaljubljuju se u dvostruko mlađe žene, kupuju besne automobile, manično se bave treniranjem, farbaju kosu… i to je sve vrlo smešno. Na filmu. U stvarnosti, oni rade to isto i uopšte nije smešno.
Svi poludimo u pedesetim, samo se kod nas žena to lepo i jasno naziva klimakteričnim promenama – imamo dijagnozu – dok se kod vas muškaraca, to kulturno zove kriza srednjih godina i smatra se prolaznom neprijatnošću. Društvo prezire klimakterijum, ruga se krizi srednjih godina i poručuje nam da treba da se stidimo i svojih strahova i svoje grčevite želje da konzumiramo život kao da smo još uvek mladi i snažni. Da treba da se povučemo, pristanemo na starost i predamo štafetu mladima. Kao da ulaskom u srednje godine gubimo pravo na ljubav, zabavu, provod – ili time što ne želimo da odustanemo od toga, nego se i dalje krećemo među mladim svetom pokazujući lica sa vidljivim borama, sede brade i duboke zaliske, stavljajući i skidajući naočari da bismo nešto pročitali, pričajući o bolnim kičmama, visokim pritiscima, priznajući da pijemo lekove za smirenje, uznemiravamo mlađi svet. Podsećamo ga na ono što dolazi i što neće moći da izbegne.
Nerviramo ih. Nismo dostojanstveni. Brukamo se neprikladnim ponašanjem. Skačemo na koncertima (presrećni što nas nešto nosi toliko da možemo da zaboravimo na kičme i zglobove, iako ćemo kasnije verovatno morati da popijemo nešto protiv bolova), zaljubljujemo se i imamo seks (fuj, matorci se karaju) i raspravljamo o sredstvima za potenciju i lubrikantima (a voleli bismo da nam nisu potrebna) i uopšte, živimo, kao da imamo sto posto prava na sto posto ispunjen život. Mi smo uvreda za društvo koje slavi mladost, klanja se mladosti, obožava mladost i očajava zbog prolaznosti mladosti.
