Da izribaš one što te prepadaju u humanitarne svrhe
Gori su od onih što prose. Možda je to njima stvarno posao – kao onim smaračima što zovu na fiksni uvek u najnezgodnije vreme i deklamauju ti bez pauze, kao da zarađuju od broja reči koje izgovore – ali ovima na ulici niko ne snima razgovore, odnosno, monologe koje pokušavaju da prospu random prolaznicima. „Ok, imaš tu neku srceparajuću sliku i uopšte me ne zanima da li je to zloupotreba ili stvarno neko jadno dete, kome verovatno ionako nema pomoći. Ja znam da tebe interesuje da li mogu da ti dam neki dinar i evo mogu. Ali zajebi da mi guraš to pod nos, od osećanja krivice koje pokušavaš da mi nabiješ neću postati humaniji, a neću ni imati više para. Ko te učio da tako nastupaš? Znaš zašto ti ljudi ne daju ništa i zaobilaze te kao kugu? Zato što ti je skroz pogrešan pristup. Pokušavaš da mi prodaš moju sopstvenu humanost, a ona nije na prodaju. Svaki normalan čovek se oseća kao kreten kad ga startuješ i gleda da te eskivira na svaki način, jer ne želi da se tako oseća. Šta, ne primaš manje od sto dinara? Pa govno jedno glupo, ako stvarno skupljaš pare za to siroto dete, računaj da je već pokojno!“ Reci, zar ne bi bilo kao da ti se Kilimandžaro otopio na duši i skotrljao u vidu lavine?
Da samo kažeš „ne, ne dolazi u obzir“
Kada si poslednji put kategorički odbio nešto i nekog ko te smarao ponudama koje ne možeš da prihvatiš i zahtevima koje ne možeš da ispuniš? Možda će ti sledeći put uspeti.
