Kad ne znaš šta da radiš, ne radiš ništa – to je lako. Ali kad se dvoumiš, da li da uradiš jedno ili drugo, a oba ti usmeravaju život različitim pravcima, e to je zajebano. Za svakog. Nikome nije lako da donese neku važnu odluku, ali onima kojima je uvek teško da donesu bilo kakvu odluku – jer svaka ima svoju važnost – oni se bore sa sobom bez ikakve šanse da sebe savladaju. Postoji par načina na koje oni ipak stupaju u akciju – tako što uhvate impuls i povezu se na njemu dok traje, iskoriste zalet da bi skočili, a daljinu skoka prepuste inerciji leta, ili čekaju dok ne budu toliko pritešnjeni, da više ne postoje dva izlaza, nego samo jedan, koji se jedva i može nazvati izlazom. Razum tu ne pomaže – ne zato što ga nema, upravo suprotno. Razuma ima na tone, rasuđivanje je sasvim ispravno, logika besprekorna. Intuicija ne pomaže takođe. Opet iz istog razloga. Prisutna je u punom obimu i sarađuje sa logikom i razumom.
Jedino što nedostaje onima koji se teško odlučuju, jeste motiv. Ne razlog zašto bi trebalo da urade ovako ili onako, ne, razloga takođe uvek ima dovoljno i što je najgore ravnomerno su raspoređeni. Nego onaj dublji pokretač, ona unutrašnja prinuda koja nas nagoni da ispunimo svoju potrebu, ona koja sužava fokus, drži pažnju i ne zanimaju je ni logika, ni osećaj, ni razlozi.
