Prvi deo teksta pročitajte OVDE.
Anksioznost svi poznajemo, pojavljuje se u periodima kad su okolnosti jače od nas i ne vidimo izlaz. Ne možemo da se opustimo, da se naspavamo, niti da na bilo koji način pobegnemo od onog što nas preplavljuje i uvlači u mrak. Neprekidno smo napeti i očekujemo da se svakog časa desi nešto katastrofalno, funkcionišemo kao roboti, a sve što nam inače prija i u čemu nalazimo zadovoljsto, u drugom je planu i nema moć da nam skrene misli i da nas umiri. Ponekad takve periode preguramo uz lekove, ponekad “na suvo” ali kad izvor intenzivnog stresa prođe, regenerišemo se, odmorimo se i opustimo – unormalimo se. Ali anksiozne osobe su stalno pod stresom i pritiskom i olakšanje doživljavaju samo povremeno i kratkotrajno. Za njih je stanje napetosti normalno stanje.
Ono što je za nekoga nervni slom, anksiozni imaju svaki drugi dan
Nervna napetost koja kulminira očajanjem, osećanjem potpunog beznađa i bezizlaznosti, pa i napadom panike – za ljude koji inače ne pate od anksioznosti grozno je iskustvo, kroz koje prođu možda jednom u životu, a češće ni jednom i od koga se dugo oporavljaju. Za anksiozne, te kulminacije su način na koji se oslobađaju viška napetosti. Malo prsnu, da bi osetili razliku kad se posle malo umire i nastave dalje, u stanju konstantne napetosti i uznemirenosti, sa tendencijom ka nervnom slomu.
