Čovek može da se suoči sa smrću tako što će joj leći pod točkove, tako što će preživeti njen udar i nastaviti svakog dana da preživljava, ili tako što će biti svestan toga da ima ograničen rok trajanja i da kroz život ne treba da se provlači i šunja, nego da skakuće, juriša, prevrće se preko glave i isprobava svoje performanse na sve načine.
Živi ljudi se ne plaše da rizikuju. Zapravo, oni se plaše, ali ih baš briga za strah. Ne pridaju mu važnost, ne slušaju ga, ne služe ga, ne robuju mu. Oni slušaju svoje srce, svoj zdrav razum, oni služe ljubavi i slave život svojim postojanjem. Oni su zaista potpuno odani Bogu, iako verovatno ne pripadaju ni jednoj religiji. Oni dišu punim plućima – figurativno i bukvalno. Oni dozvoljavaju da ih potresu užasi sveta oko njih, ali dozvoljavaju i lepoti i miru da ih obuzme i preplavi. Oni primećuju sve – izraze lica ljudi oko sebe, sjaj ili odsutnost u njihovim očima, prirodu i životinje, boje i zvuke. Svet oko njih pevuši, bruji, udara ritam, ponekad urla i bubnja iz sve snage, ponekad samo prigušeno šuška i šapuće, ali oni primećuju sve što je živo oko njih – a sve je živo. Istinski živ čovek pulsira u skladu sa prirodom, on sve oseća, vidi, registruje, predoseća i bira da ne bude uplašen, da ne bude zabrinut, da ne bude u grču i panici, da ne podlegne užasu, nego da prihvati čudesnu raznolikost života, da oseti sva osećanja, da bude otvoren u svojoj glavi, u svom srcu, u svom pristupu svemu živom na ovoj planeti.
