Ponekad totalno zajebeš stvari misleći da činiš pravu stvar. Ponese te briga, osećanje da možeš da budeš veliki u nekoj situaciji, da ispadneš totalni džek kome treba dići spomenik. Zajebe te ego. Ili te nosi osećanje krivice i grabiš svaku priliku da opereš savest, tako što ćeš činiti mnogo malih pravih stvari, da iskupiš ono sranje što si napravio, a onda opet nikako niko nije zadovoljan, zbog veličine – nekako su baš male te prave stvari. I ti se i dalje osećaš krivim. Pogađaj. Opet te zajebao ego. Podvaljuje ti sa tom veličinom i tera te da tripuješ da je prava stvar veeeeeelika stvar (nećemo sad o tvom seksualnom životu, ali mogli bismo i to sa dobrim razlogom) i kad nastupaš prema drugima sa krivicom i njima se čini da ništa nije dovoljno da te opravda i iskupi. A da li si probao da zamoliš za oproštaj? Da nekome drugom pružiš priliku da uradi pravu stvar?
Ah, teško je sa tim pravim stvarima. Neuhvatljive su, nemaju meru, nemaju cenu, a ponekad su i nevidljive.
Najpravija prava stvar je kad prosto ne učiniš pogrešnu stvar. I nije istina da ti ne znaš da li grešiš, istina je da hoćeš da napraviš sranje, nameran si. Hoćeš da prevariš devojku. Hoćeš da prodaješ drogu. Hoćeš da zavrneš ortaka za pare. Hoćeš da proneveriš, povrediš, slažeš. Svesno to radiš. Možda čak i ubeđuješ sebe da je to prava stvar u tom trenutku, da nemaš drugi izbor, da imaš hiljadu dobrih razloga.
Niko nema hiljadu dobrih razloga. Dobar razlog je samo jedan. Čim imaš više od jednog, to su sve samo bedna opravdanja. A kad hoćeš da napraviš sranje, potrebno ti je dosta bednih opravdanja, da bi uverio sebe da činiš pravu stvar.
Dakle, sad kad smo raščistili sa pravim stvarima, da razmotrimo težinu, odnosno veličinu nečinjenja pogrešne stvari.
