Kad smo nezadovoljni svojim životom, trebalo bi da želimo da promenimo tu poziciju, da pokušamo da uradimo nešto sa sobom, da bismo izašli iz nezadovoljstva. Logično je. Kao što je logično da svi žele da budu srećni i da svi žele da vole i budu voljeni. Zašto je onda pokretanje sa mrtve tačke toliko teško, da je za ogroman broj ljudi prosto nemoguće? Zašto toliko nas pristaje na trajno nezadovoljstvo, zašto nismo srećni i ne poznajemo ljubav?
Strah
Za najbolje stvari u životu, potrebna je hrabrost. Moramo da se usudimo i odvažimo da ih tražimo i da se iscimamo da ih pronađemo. A za takvu avanturu, moramo da izađemo iz zone komfora. I to je onaj generalni psihološki savet, koji se nalazi apsolutno u svakih pet načina koji nam predlažu kako da oživimo svoj život, vratimo radost, pronađemo smisao, napravimo pomak ka sreći i ljubavi. Strah je ono što nas zadržava u zoni komfora i što nas tera da tu zonu sužavamo, dok se ne pretvori u mrtvački sanduk. Čega se plašimo? Da ćemo se izgubiti kad jednom napustimo zonu komfora, da ništa nećemo pronaći, a da nećemo moći da se vratimo tamo odakle smo pošli. Svaki čovek instiktivno zna da kad jednom krene napred, nema povratka na staro i da mu jedino preostaje da uvek ide napred, savlađujući zebnju i neizvesnost. Čak i vrlo pametni i svesni često radije biraju svoj sopstveni, poznati uski krug delovanja, nego da iskorače iz njega u nepoznato. Strah od nepoznatog. Što je strah od smrti. Što je strah od života. Dijagnoza je prosta, terapija postoji, izlečenje moguće. Samo treba krenuti u pravcu straha i suočiti se sa njim. To “samo” čini svu razliku između malog broja srećnih, zadovoljnih, ostvarenih i uspešnih i svih ostalih.
Fiksirani stavovi
To su naša ubeđenja, predrasude o sebi i o životu, koja su utkana u našu mentalnu i emotivnu strukturu i koja ne preispitujemo, jer nismo ni svesni da ih imamo i da tu nešto treba preispitivati i menjati. Neko ko nikada ne uspeva u svojim akcijama, stalno dokazuje svoj stav da nije vredan uspeha, ljubavi i sreće. On hoće nešto da postigne i stalno pokušava, ali uopšte ne poznaje mehanizam koji ga navodi da se vrti u krug. Postoje brojni fiksirani stavovi o koje se saplićemo misleći da nemamo sreće, da se radi o spletu okolnosti, da se nismo dovoljno potrudili i da nam se prosto ne da. Mene niko ne voli. Niko me ne razume. Život je naporan i bolan. Moram da se trudim i da zaslužim (ja ne vredim)… hiljade varijanti ovih poruka emituje se unutar naše glave i održava našu funkcionalnost, našu realnost i našu svest u stanju hipnoze.
