On, taj retko hrabar muškarac zna vrednost i istinitost svojih osećanja i spreman je da svako od njih oseti, proživi, uvaži, vrednuje. Jer tako se osećanja otpuštaju, tako se aktivira onaj ventil na ekspres loncu mozga, koji omogućava da para izađe napolje, umesto da taj pritisak zadržava unutra, gde se neminovno dešavaju implozije koje uzrokuju emotivni i psihološki masakr.
Kad sebi dozvoliš da budeš tužan, da plačeš, da osetiš bespomoćnost, beznađe, užas – otvaraš kapije nesvesnih zabrana, kroz koje ulaziš u baštu svog bića, u čudesni svet emocija, u kome onaj ko sme da bude tužan i slomljen, isto tako sme (može i ume) da bude srećan, zahvalan, velikodušan, pun radosti i ljubavi kojom obasipa sve oko sebe (i hrani baštu svog bića, pre svega).
