Možda je ideja tog „puštanja“ da se prava ljubav vraća, ako je prava, da oni koji se vole pronalaze način da budu zajedno. Ali oni koji se vole ne puštaju jedno drugo, ne prave se da im nije stalo i ne pričaju sebi kako je baš uzvišeno da ne opterećuju voljenu osobu svojom željom da pređu preko svih prepreka i ostanu zajedno, nego joj daju slobodu da ode, nadajući se da će jednog dana ljubav završiti taj kosmički posao umesto njih i da će opet pasti jedno drugom u naručje, zato što je tako suđeno. To je suviše glupo.
Ako je voliš, ne puštaj je da ide. Moli je da ne ide, moli za oproštaj, za još jednu šansu, odbaci svoj ponos. Ukoliko je ona nešto zabrljala, ponudi joj oproštaj, reci joj da to nije razlog da ne budete zajedno, jer se volite. Budi veći od svog ega – on je taj koji bi se nahranio tom žrtvom u najpatetičnijem filmskom maniru, koji bi uživao u stoicizmu sa kojim gledaš kako ljubav tvog života odlazi od tebe, kako je to moćno poželeti joj svu sreću i ostati sam i ponosan. Fuj.
