I onda je došla umotana u peškir, sveža i mirišljava i razmotala se za dve sekunde, a tokom sledećih pedesetak, palo je i pušenje. Hehe, znao sam, mislio sam trijumfalno. I tako, da vas ne ložim bezveze, možete da zamislite. Sve u tom stilu. Posle četrdesetak minuta, izbacila me na terasu da pušim, obukla se i rekla “idemo”.
Odvezla me gde sam joj rekao da me vozi i nije htela sa mnom na piće. Zamolila me da joj ostavim broj telefona, zvaće ona mene, bilo joj je lepo, hvala lepo i čućemo se. I jeste, zvala me. Posle nedelju dana. I opet me izvozila kako je htela. I to se ponavljalo tu i tamo, dok nisam počeo da se osećam kao žena na rubu nervnog sloma. Koj’ mi je racku? Pa valjda živim san svakog muškarca, da ima neobaveznu šemu u kojoj ona hoće, ume, pruža i prima vrhunski seks i ne traži maženje posle, ni izvođenje na piće, ni pažnju, ni poštovanje. Ma kao drolja sam se osećao. I kad me pozove, a meni zalupa srce i digne mi se čim vidim njeno ime, osećao sam se kao propala, neuspešna i besplatna drolja.
I nisam više mogao. Pitao sam je da li je raspoložena za nešto više od seksa i pričao o bliskosti i upoznavanju i partnerstvu. I osećao sam se kao prezrena drolja, koja se uzalud trudi da obrlati mušteriju. Saslušala me sa interesovanjem i zahvalila mi se što sam tako zlatan, ali ne, hvala. Nije joj to potrebno u ovom trenutku.
I sad gledam u telefon i pitam se da li će me ipak pozvati još neki put. I nadam se da neće. I strahujem da hoće. Ili obrnuto. I sve hoću ja nju da zovem, al’ nešto mi drhte ruke. Budi muško, Bobane, nisi ti ničiji ringišpil, ti si jedan zajebani kamiondžija, pričam sebi. I osećam se…prazno.
Pročitajte i ovo:
Dr Boban Boban: Kaži šta te muči
Boban u svoja četiri zida: Volim lezbijke
