Dragi dnevniče, danas sam se opet izvinjavao. Nemam pojma zašto.
Nešto sam bio kriv, izgleda. Izgovarao sam prave rečenice, kao što su me savetovali, pa je incident prošao bez intervencije (njene mame, hitne pomoći, policije, vatrogasaca).
Rekao sam, izvini dušo, nisam bio pažljiv, oprosti mi molim te i šta mogu da učinim sada, da popravim stvari?
Nisam rekao koji ti je sad racku, ludačo jedna besna, si u PMS-u ili te već drma klimaks? I nisam rekao, neću da ti se izvinim i da ti podilazim kad nemam pojma za šta me sad optužuješ i nisam rekao, mogla bi malo da pogledaš sebe i preispitaš svoje ponašanje, umesto što se obrušavaš na mene kao kugla za rušenje zgrade, nemoguće da sam ja uvek kriv za svako tvoje stanje i raspoloženje. I naročito je nisam raspalio preko usta, da joj obrišem jednim dlanom ono ružno krivljenje i keženje.
A hteo sam. Hteo sam prvo da je zviznem, a onda da joj mirno saspem sve u facu, dok se još drži za usta i ne zna šta je snašlo.
Ali ja sam civilizovan muškarac, a ne neki pećinski čovek. Samo čini mi se da ona to ne da ne ceni, nego uopšte ne vidi razliku. Ja sam pećinac i nasilnik u njenim očima, iako nema pojma kakav sam kad sam stvarno pećinac i nasilnik.
