Da li ste već čuli partnerku kako vam upućuje primedbu da niste prisutni, da ste daleki, zatvoreni i da uopšte ne oseća da je povezana sa vama? Ovo iskusi najveći broj muškaraca. Neki shvate šta žene misle ovim pitanjem, neki se uzjogune i ustrvrdoglave i neće da shvate, iako su sasvim dovoljno pametni za toliko. Najmanji broj njih shvati da je to problem, neka vrsta emotivne bolesti koju treba lečiti i koju je moguće izlečiti, jer ako to ne učine, izgubiće onu do koje im je stalo. Možda zavisi od toga koliko vam je stvarno stalo, mada verujem da više zavisi od toga koliko ste spremni da se razvijate i osvešćujete. Dakle, šansa je mala, ali svakome je data. Možete da pokušate da razumete i sebe i žene i da shvatite da je ta povezanost, to što njima tako bolno nedostaje i što vas prosto preklinju da razmotrite i uvažite, ono što je apsolutno najvažnije za vezu. To je ona povezanost koja je na početku spontana, a kad zaljubljenost prođe i počne ulaganje u vezu – ukoliko hoćete da je održite – traži svestan napor, samospoznaju i razvoj.
Možda je vaš sindrom diskonekcije već pojeo svaku mogućnost da se stvarno, emotivno i psihološki povežete sa ženom u ljubavi, a možda još nije postao čudovište koje je zauzelo sve vaše kapacitete za partnerstvo. To ćete prepoznati po tome koliko vas partnerka guši. Jer to njeno gušenje je potreba za povezivanjem, koju ona nagonski nastoji da zadovolji, a vaše ogorčeno uzmicanje je sindrom diskonekcije, koji vam signalizira da ona hoće da vam uđe u glavu, da vam uzme dušu i da su to đavolska posla.
