Pokušao sam da objasnim Jeleni da osećanja jesu izvor slabosti za muškarce. Ne samo stereotipno, nego suštinski. Osećanja su na otvorenom kad si mali, pa kenjkaš za sve i svašta i trčiš kod majke da te teši, a kako rasteš i postaješ muškarac, odvajaš se od majke. Moraš, jer inače nećeš nikad da prekineš tu pupčanu vrpcu. A da ne bi kenjkao i navukao neko tešenje i pekmeženje od neke žene, a uvek su tu neke žene raspoložene da te razmaze i sakriju pod suknju, onda ćutiš, kuliraš, glancaš oklop i uzdaš se u mozak. Jebiga, muško si. Posle kad treba da pokažeš hladnoću i pribranost i da izvedeš neku zajebanu akciju, ako se prepustiš osećanjima, puk’o si, a i svi će da te pitaju si ti muškarac ili šta?
Samo što Jelena misli da to nema nikakve veze. Da možeš da budeš pribran i delotvoran i istovremeno svestan svojih osećanja, jer ako nisi, onda si povređen, a nemaš pojma zašto, ili si govedo a opeš nemaš pojma zašto, ili si slabić, a to ti tek nije jasno zašto. Jer sve čega nisi svestan i dalje postoji i deluje i sabotira te iz podsvesti, a osećanja su ključ svesti.
Zar je toliko prosto, čudio sam se prosvetljen.
Još je prostije, otkrila mi je Jelena.
Ko ne zna šta oseća, ne može da zna ni šta hoće.
Boban Boban
