Kada laganje nije izbor, već način na koji funkcionišete, onda je psihološki problem, čijem reševanju treba pristupiti. Jer, laganje vam lagano nagriza vezu sa realnošću, dok je potpuno ne kontaminira, tako da vam je zamagljena svest o tome šta je stvarno, a šta ste izmislili i ispričali sebi i drugima. Uvek ćete se suočavati sa svojim lažima, čak i kada vaša veza sa realnošću postane sasvim zamućena – jer će vas drugi prozivati i tražiti od vas da se suočite. Jer će otkriti vaše laži i neće hteti da ih (više) podnose, ma koliko da vas vole i žele da vam daju drugu (treću, petu) šansu. Uspeće vam da laganjem pokvarite sve svoje odnose, da povredite one koje baš niste hteli da povredite, da izgubite one koje ste hteli da zadržite.
View this post on Instagram
Kako to počinje? Tako što stvarate zaštitni zid oko svog ponašanja, za koje znate da nije adekvatno i prihvatljivo. Ne želite da se svađate, ili da se izvinjavate, ne osećate da ste nešto pogrešili, hoćete da budete ostavljeni na miru, da ne polažete drugoj osobi račune o svojim postupcima – da budete slobodni. U startu, problem je u pogrešnom shvatanju i praktikovanju ljubavnih odnosa (i uopšte bliskih odnosa), u pretpostavci da nećete biti prihvaćeni takvi kakvi ste i da se veza ne može odvijati pod vašim uslovima, kao i u rešenosti da ne pravite ustupke, da se ne korigujete, da se ne menjate. Verovatno sami sebi govorite ono čuveno „ne menjam se ja ni zbog koga“, jer drugu osobu doživljavate kao okupatora svog ličnog prostora, svoje privatnosti, svoje ličnosti, a emotivni odnos kao neki oblik prinude sa kojom ćete se izboriti tako što ćete ostati u „ilegali“. Sačuvaćete svoj svet laganjem o svojim postupcima i stavovima, umesto da ih promenite. Genijalna ideja. Nikada ne uspeva.
