Kad su vam emotivna stanja potpuno neusklađena
To su one situacije kad je jedno od vas u super plus fazi, dok je drugo u totalnom daunu i ne postoji ništa što bi moglo da izbalansira taj nivo neusklađenosti. Možda se suočavate sa otkazom, ili imate neki žestok problem na poslu, dok partner upravo postiže uspeh svog života, trijumfuje i oseća da je najzad dosegao ono što odavno zaslužuje. Vi ne možete prevazići svoje mizerno stanje dovoljno da se istinski radujete zbog uspeha, partner ne može da suzbije ushićenje toliko da može iskreno da saoseća sa vama. Vama nije do slavlja, partneru nije do tešenja, jer ne može, ne želi i ne treba da suzbija radost koju oseća. Kako vrednovati ta stanja i kako ne optužiti partnera da je bezosećajan, odnosno da je partibrejker? Očigledno da ne možete jedno drugom da ponudite dovoljno empatije, niti da odlučite šta je važnije – nečija radost, uspeh i trijumf, ili nečija zabrinutost, strah i zbunjenost. Niti treba to da radite. Vi brinite svoju brigu i pustite onog drugog da sam proslavlja svoj uspeh. Tako mu nećete kvariti, niti će se on osećati krivim što mu bolje ide nego vama. Jednog momenta ćete se opet približiti, euforija ne traje dugo, a anksioznost ume da potraje, tako da radost svakako ne treba sputavati zbog nečije zabrinutosti – ona će i dalje biti tu, kad radost izgubi euforičan naboj.
Kad tišina postane bučna
Zaćutali ste. Odnosi su zahladneli zato što je jedan partner zaćutao, a drugi rešio da i on ćuti, pa da vidi dokle će to tako. Bolje je da se bijete, nego da ćutite. Stvarno. Pasivna agresija je najgori oblik siledžijstva u partnerstvu, jer je kukavička. Onaj koji zaćuti, zauzima uzvišen stav pravedno uvređenog i kažnjava ignorisanjem svaki partnerov pokušaj da mu se približi. To samo na površini deluje civilizovano, a zapravo je licemerno i bedno. Ne raspravljati se, ne zauzimati se za svoju stvar, ne braniti svoj stav, ne zahtevati od partnera da se koriguje, ne prihvatati kritiku, ne menjati mišljenje – ne činiti ništa, nego uvređeno i uzvišeno ćutati, zaslužuje ćušku preko usta. Jer kad sa nekim nemate šta da razgovarate znači da ga potpuno prezirete. Ako dospete do preziranja partnera, a da niste pokušali sve da se postavite ravnopravno, da diskutujete, da se borite za ono što hoćete i od njega i za njega, onda više nemate šta da tražite sa njim. Ako je taj prezir samo maska koja kamuflira bes i pakost (a jeste) treba je razbiti udarcem u njušku. Potpuno sam i temeljno protiv nasilja, osim u situacaiji kad je bolje napraviti izbor između vrsta nasilja. Fizičko nasilje je poštenije od psihičkog i emotivnog.
