Uobičajena reakcija svakoga koga pitate šta bi prvo uradio, ako je pogrešio i povredio svog partnera ili partnerku, jeste da bi ponudili izvinjenje. Ali izvinjenje je daleko od iskupljenja, a ponekad je i iskupljenje gotovo nemoguće. Tada je potrebno da sačekate da partner preboli povredu i da pronađe u sebi snage da vam oprosti, a za to vreme morate trpeti da se osećate loše. Ali, to strpljenje vam često nedostaje. Dosadiće vam njena patnja već posle kratkog vremena. Počećete agresivno da ističete da ste se izvinili i da vam je stvarno žao, ali to neće biti istina. Ono što time poručujete i što vaša (povređena) partnerka sasvim dobro shvata, jeste da samo želite da što pre prestanete da se osećate neprijatno zbog onog što ste učinili. Da ne želite da vas ona svojom tugom i bezvoljnošću stalno podseća na to kakav ste kreten ispali i da ako ne možete u njenim očima da se ogledate tako da vam se sviđa ono što vidite, onda je to njena greška, a ne vaša. Vi ste se izvinili, molim lepo. Šta ona, dakle, hoće više od vas? Da li vam je sada malo jasnije zašto je izvinjenje ponekad ulitmativno sebičan gest, bez ičega konstruktivnog, bez pravog saosećanja i bez ideje da partnerki pružite podršku u teškom periodu.
