U početku, to što joj zadajete muke, biće izazov za nju. Pokušaće da vas prevaspita. O, sigurno hoće. A vi samo radite to što inače radite. Ne shvatajte je ozbiljno. Ne shvatajte je uopšte. Shvatite sve pogrešno. Vređajte se, terajte inat, kontrirajte. Zapostavljajte je, budite prosti, pokvarite svaku romantiku, tretirajte je kao dobroćudan tumor sa kojim čovek može da živi, dok se možda ipak ne odluči na operaciju. Ponekad tumor posustane, osuši se i otpadne. Biće vam je žao u nekom trenutku, ali ne podležite. Njena gerila se provlači kroz tunele vaše slabosti i okupira vas, garant. Ne trebaju vam tuneli. Držite se usamljeni na širokoj čistini, na brisanom prostoru, na kome će ona pre ili kasnije izgubiti orijentaciju.
Pokažite joj svoje najbezobraznije, najtuplje, najdosadnije i najbesmislenije lice. Jednom rečju, budite to što jeste, bez ikakvog obaziranja na njene zahteve, molbe, plač i scene. Smučićete joj se, garant. Možda ćete morati da utrošite godinu dve života, ali shvatite to kao školovanje, korisnu praksu, ulaganje u sebe.
