Žene, dakle, očekuju da će biti tretirane standardno jadno – prići će im neki polupripit tip, koji je možda sasvim ok i simpatičan i pristojan kad je trezan, ali i stidljiv, pa mu je trebalo dosta “ohrabrivanja” da priđe i uputiće neki ofucan kompliment, koji je čula milion puta. Ona zna šta se muškarcima sviđa na njoj, a njoj bi se mnogo sviđalo da neko primeti i nešto drugo – njen osmeh, iskre u njenom pogledu, njene pokrete i stil, energiju kojom zrači. Njenu posebnost. Nije tako teško uočiti tu posebnost, ako malo pažljivije posmatraš, ako razmišljaš o onome što vidiš i ako ti alkoholna isparenja ne remete kognitivne procese.
Praktikovanje tog malo napornijeg procesa razmišljanja upućuje te da se ženi obratiš sa pažnjom i poštovanjem, kao da zaista želiš da je bolje upoznaš, da saznaš šta je interesuje, šta je zabavlja, šta je raduje i plaši, šta želi u životu, kako razmišlja, šta oseća – ko je ona stvarno.
Sledeći put kad želiš da priđeš nekoj ženi, odvaži se bez upotrebe podstrekača, ona će ceniti jednostavan i pristojan pristup, ponudu da razgovarate, da vidite da li imate nešto zajedničko, da se bolje upoznate. A ako ona jasno pokaže da nije zainteresovana, nemoj odmah prići sledećoj – jer ta sledeće je videla kako si odbijen i ne želi da bude samo sledeća opcija. Zapravo, nemoj to nikada da radiš – da ideš od jedne do druge žene na jednom istom mestu (na žurci, u kafiću), jer je ponižavajuće. I za njih i za tebe.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Brankica Milošević
