U prijateljstvu, trudimo se da upoznamo drugu osobu, da pronađemo zajednička interesovanja, osmislimo vreme koje provodimo zajedno, procenjujemo mogućnosti i ograničenja prijatelja, prepoznajemo njegove potrebe. U ljubavnom odnosu, početak je obeležen strašću i spontanošću, ali kada period prve zaljubljenosti prođe i kad se strasti stišaju, onda možemo da primenimo razuman i otvoren pristup koji imamo u građenju prijateljstva i da u novom partnerskom odnosu pronađemo materijal za stabilno i predano prijateljstvo. Kad učvrstimo prijateljski odnos, nastavljamo da ga negujemo – i u tome je najveća razlika u ponašanju prema prijatelju i osobi sa kojom smo u emotivnoj vezi.
Dok za prijatelje nastavljamo da imamo puno razumevanja, da poštujemo njihove potrebe i obraćamo im se sa uvažavanjem i ljubaznošću, u partnerskom odnosu, koji je dostigao stabilnu fazu dešava se nešto sasvim drugačije. Počinjemo da podrazumevamo zajedništvo, da zapostavljamo potrebe partnera, a ljubaznost u ophođenju prerasta u kritkovanje i prozivanje. Postajemo neosetljivi na osećanja partnera, a preosetljivi na svoju poziciju – u svakom gestu koji nam se ne sviđa, vidimo sebičnost i dokaz da drugoj osobi nije dovoljno stalo, da ne misli na nas, ili da nas namerno izaziva. Zašto tako burno reagujemo na slabosti i omaške partnera, dok nas isto takvo ponašanje prijatelja uopšte ne nervira i ne ugrožava nas? Pa baš zato što se osećamo ugroženi nemarom partnera, jer, osoba sa kojom smo u vezi predstavlja nas – granice u tom odnosu se gube, kad JA i TI postanemo MI, to onda pretežno znači JA.
