Pri prvom susretu, žena skenira muškarca i odlučuje da li želi ponovo da ga vidi, odnosno, procenjuje “materijal” koji detektuje. Zapravo, to isto rade i muškarci, samo što oni imaju nešto drugačije vrednosnu skalu za ovu vrstu, uglavnom nesvesne procene. U pitanju su evolucioni ciljevi, genetski zadati, koji su važili još kod pećinskih ljudi, a važe i kod životinja, ali, da – nije sve baš toliko prosto. Ovde ćemo se baviti psihološkim uzrocima zbog kojih žene odlučuju da će nekome (ili neće) dati priliku, na osnovu čega možeš da osvojiš najveće šanse – da uvek imaš priliku.

Žene žele da se povežu, da osete iskru, da osete da u njoj pokrećete osećanja i uživanje (zadovoljstvo u vašem fizičkom prisustvu, smeh, seksualne varnice…) koji prožimaju njenu listu od tri primarne potrebe – pružanje usluga, zaštita i seks (reprodukcija).

Dakle, kako emitujete signale, koje će ženski radar oceniti kao validne i da sebi osigurate pristup svakoj ženi koja vam se sviđa?

Razgovor, na prvom mestu

Kroz razgovor, stvarate sa ženom tu povezanost koja je njoj potrebna (ili je ne stvarate), dakle, razgovor je ključan. Terapeuti i treneri koji se bave odnosima i komunikacijom, procenjuju da većina muškaraca nije prirodno obdarena za vođenje konverzacije i tokom razgovora sa ženama koje im se dopadaju oni ne emituju signale koje u ženama bude osećanja, odnosno, deluju dosadno, prazno i emotivno distancirano. Muškarci koji se bave tehnikom, često sjajni u svom poslu i vrlo inteligentni, imaju tendenciju da budu dosadni i zatvoreni sagovornici – ženama. Jer, oni sa njima pokušavaju da razgovaraju kao sa muškarcima sličnih interesovanja – ne prave razliku između toga kome se obraćaju i ne prilagođavaju svoj izbor tema i pristup sagovorniku. Oni ne govore emocionalnim jezikom – onim kojim žene komuniciraju i koji ima pristup njihovim kodovima i otključava vrata svih njihovih slojeva.

Na primer – umesto da pitanja o njenom poslu, gradu u kome je rođena, mestima na koje izlazi, vremenu, kulturi i društvenoj situaciji (što su sve dobra pitanja i pokretači razgovora), postavljajte na tehnički način (radno vreme, broj zaposlenih, smene, plata; veličina grada, njegova industrija, geografski položaj…) ta ista pitanja postavite emocionalnim jezikom. To praktično znači da umesto da pitate koliko sati nedeljno provodi na dežurstvu kao (na primer) medicinska sestra, pitate šta je opredelilo za tu struku, šta najviše voli u svom poslu, a šta joj teško pada (iz odgovora na ta pitanja, saznaćete i sve tehnikalije koje vas zanimaju). Dakle, o bilo čemu da vodite razgovor, uključite osećanja – pokažite svoje interesovanje za to kako se ona zbog nečeg oseća, šta voli i ne voli, šta je nadahnjuje, ljuti, raduje, plaši…

Razgovarajući na ovaj način, rizikujete da se otvorite više nego što ste spremni i da izađete iz svoje zone komfora – ali upravo je to ono što će zaista stvoriti vezu i zbog čega će žene uhvatiti onu iskru, koja im je potrebna da bi bile zainteresovane. Govoreći o ličnim osećanjima, iskustvima, razmišljanjima, perspektivama, povezaćete se i pružićete ženama emotivnu stimulaciju, koja ispunjava njihovu potrebu – da osećaju. Stvorićete uslov za uspostavljanje hemije.

Comments